More, lovci, man’te se predatora!

Prošlog meseca održana je novosadska, ujedno prva samostalna izložba vajldlajf fotografa Katarine Paunović (1974), Novosađanke koja je do pre dva meseca bila Beograđanka. U Vojvodinu je prešla iz porodičnih razloga, no pre svega jer je staništa ptica ovde više no igde. A Milana Ružića (1980) upoznala je na sajberspejsu. Sajt Wild-Serbija.com, koji su upravo njih dvoje osnovali, ulazi u drugu godinu postojanja.Milan je, pak, već skoro pet godina Vojvođanin, rođen u Čačku, još malo pa apsolvent veterine na novosadskom PMF-u, i aktivista Naučnoistraživačkog društva studenata biologije “Josif Pančić”.

Zarađuje za život, studije i strast prema prirodi radeći i kao vodič, još uvek malobrojnim, ali sve zainteresovanijim posmatračima ptica iz sveta, pri jednoj novosadskoj turističkoj agenciji. Na Balkanu, i van njega, poznat je kao jedan od najvećih poznavalaca i zaštitara odumiruće vrste ptica - sova, malih ušara.

Zahvaljujući Milanu i timu njegovih istomišljenika, a o tome je i “Dnevnik” pisao, zabeležen je nedavno sraman slučaj masovnog ubijanja ovih sova u jednom sremskom selu, zarad predrasuda. No, na sajtu “Divlje-Srbija” moglo se ovih dana pročitati da od ove prakse nisu daleko ni lovci, kao organizovana sila, jer postoje loše navike odstrela predatora, čak i jastreba. U tom stručnom tekstu tvrdi se da svaki lovački poen te vrste znači silan gubitak za poljoprivrednike. Tako ljudi u zelenim kapama s peruškom posredno rade kao babice u porodilištu glodara.

Milan, koji je radi učenja jezika živeo duže od godinu dana u SAD, a boravio i u Grčkoj, Mađarskoj, Holandiji, Sloveniji i Makedoniji, uverava da Srbija ima više autentične prirode od zemalja zapadne Evrope, ali je njihova sintetička priroda manje uprljana od naše izvorne. Bio je prošle godine nekoliko meseci u engleskom gradu Ešbrtonu, u tamošnjoj fondaciji za zaštitu i rehabilitaciju sova kukuvija. I primetio je, kaže nam, da Englezi više nemaju prirodnih livada. Po Milanovom uputstvu, posetili smo sajt rečene fondacije i tamo kažu da sovu kukuviju možete - usvojiti. Milan je primetio i da je naša, uslovno rečeno, velika prednost u tome što su naše divlje životinje - divlje. Engleske divlje patke, s obzirom na to da su dugo zaštićene, ne beže od ljudi, i bukvalno se saplićete o njih. Ovde, na rečene životinje ne puca samo ko ne stigne, i pravo je umeće fotografisati ih i najskupljom opremom. Naše divlje patke nama ne veruju.

I pre no što opišemo kako je Katarina, Milanov saradnik i, po njemu, najbolji svetski fotograf sova ušara, na poslednjem konkursu “Nacionalne geografije” za Srbiju u kategoriji fotografije životinja učestvovala i koje je mesto osvojila, valja pribeležiti Milanovo saznanje: Kikinda je grad s najviše izbrojanih malih ušara na svetu, 430 u decembru 2007, a Vojvodina mesto na svetu gde ima najviše stepskog sokola.

Katarina se fotografijom bavi od petog razreda osnovne škole, kada joj je otac Tomislav, lekar, kupio “praktiku”. Fotografisala je prvo svoju pudlicu i igračke, i s drugarom iz beogradskog ulaza razvijala filmove u njegovoj kućnoj laboratoriji. Katarina veli da su joj uzori kanadski fotograf prirode DŽodi Melanson i Amerikanka Danijela, utoliko što je Katarina kupila istu opremu kao i američka koleginica (“kanon” aparat i teleobjektiv). Pošto taj objektiv nije zum, Katarina veli da zumira nogama.

Žiri “Nacionalne geografije” za Srbiju na poslednjem konkursu 2007. nagradio je Katarinu prvim mestom za fotografiju pčelarice sa Zasavice, koja se na žici dalekovoda sprema da pojede skakavca. Katarina, pak, ne voli montiranje (hranjenje sova na kanapu s okačenim mišem) zarad fotografije. Kao što je i protiv toga da se ptice uznemiravaju u gnezdu.

Milan je u Engleskoj promovisao Srbiju i kao destinaciju za brdvočing - posmatranje ptica. Ove godine je u Ratlandu, u Britaniji, novi sajam posmatranja ptica. Kao da svet sluti da mi ta fantastična stvorenja još predugo, ako se ovako nastavi, gledati nećemo.

Petar Nešić

Poslato 06.04.2008