Mislim i pišem na srpskom

Roman „Lutajući Bokelj“ Nikole Malovića dobitnik je prestižnog književnog priznanja „Laza Kostić“, saopštio je 12. marta u Novom Sadu Nenad Šaponja, predsednik žirija, i obrazložio da se radi o „knjizi koja spada u one retke romane, pisane u našem vremenu, koji brodeći između autentičnog postojanja i privida uspevaju da čitaocu modernim jezikom daju nešto od tradicionalne književne vrednosti“.

Roman „Lutajući Bokelj“ (Laguna, jul 2007) već je ovenčan i nagradom iz Fonda Borislav Pekić. U danima za nama, našao se u širem izboru za NIN-ovu i Vitalovu nagradu, te u užem izboru za nagrade Miloš Crnjanski, Meša Selimović i Branko Ćopić. Zvanično, reč je o najprodavanijem naslovu na svim prošlogodišnjim obalnim Sajmovima knjiga, o kuriozitetnom romanu koji se od pojavljivanja, bez izuzetka, nalazi na svim mesečnim listama sajta njnjnj.knjigainfo.com i pred kojim je, za manje od godinu, upravo treće izdanje.

Nikola Malović rođen je u Kotoru 1970. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Herceg-Novom, u Boki Kotorskoj.

Kao gost novosadskog Salona knjiga rekli ste, primajući nagradu, da je vaš roman elegija, himna ljubavi i apokaliptična vizija u isti mah?

- Akcenat je svakako na ovom poslednjem. Slikan svim bojama, ukusima i mirisima Mediterana. Roman se u čitalačkom oku pretvara u teatrum mundi, u sliku današnjeg globalno uvezanog sveta. Nalik je pesmi Laze Kostića koji nije više verovao u demokratiju. Na oltar svog poetskog testamenta postavio je vizantijsku ikonu, spoj istoka i zapada, sliku ljubavi. U osnovi, i „Lutajući Bokelj“ je ljubavna priča s jedne strane, preinačena Homerova „Odiseja“, storija o heroju naših dana koji vapi za ljubavlju. Ali, ovaj roman je i mnogo toga još. Beskompromisno štivo, puno udica na koje čitaoci srpske književnosti nisu navikli.

Menjaju li prestižne nagrade svoje dobitnike?

- Sve upućuje na to da menjaju. Jedno je pisac do nagrade, a drugi biva potom. Laureat zato mora da stalno vodi računa da se ne pogordi preko mere. Nagrade obavezuju. Čak se i one stare iznova zarađuju.

Pred nama je nestala karika srpske književnosti, i to ona obalna. Zar je bilo nužno otcepiti Boku Kotorsku i od nje napraviti zasebnu zalivsku državu?

- Tim otcepljenjem na romanesknom referendumu ubijeno je mnogo muva. U romanu jasno vidite da globalno uvezani svet, paradoksalno razbijen na paramparčad, vapi za kraljem ujediniteljem. Neko u njemu vidi mesiju, nako antihrista, po čemu ram „Lutajućeg Bokelja“ prevazilazi granice našeg prostora. U Kotoru stoluje visoki predstavnik Ujedinjenih zemalja, što je ironija par ekselans. Nema samostalnosti u recesivnim vremenima. Ima samo crnog, žutog i belog roblja. A naokolo - tihuje more nepravde.

Ima li izlaza iz Boke kao slike sveta? Kako se napušta to ostrvo, za koje ste rekli da je sa tri strane okruženo morem kamena, a s jedne morem mora?

- Sve vreme sam se držao jedne od mogućih definicija književnosti, po kojoj je ona zbirka delotvornih recepata. Izlaz postoji, ali nije oličen u bežanju, napuštanju prostora. Naime, dva su u romanu glavna junaka, Niko - moderni Odisej, i zaliv, kao kod Andrića most ili kao kod Rutmana grad. Junak Niko ne nalazi da je uputno otići iz zvanično najlepšeg zaliva na svetu. Ko bi bio toliko lud da napušta povlašćenu geografiju!? Izlaz postoji u drugom smislu: nije horizontalna, već vertikalna kategorija.

O prvoj rečenici vašeg romana povelo se dosta priče. Na jednom cg-forumu kazuje se kako je očigledno da ste nagradu „Borislav Pekić“ dobili zbog rečenice koja glasi: Još uvek mislim na srpskom?

- Nekvalitetni zaključci ne zaslužuju komentar. S druge strane, ja još uvijek mislim i pišem na srpskom. Jezička alternativa naprosto ne postoji. Ko misli drukčije, samovoljno pristaje da u startu bude inferioran u ozbiljnoj lingvističkoj raspravi.

Nedavno je objavljen tzv. „Priručnik za crnogorski jezik“. Priručnik predviđa 3 slova više i dva padeža manje. Je li ovo pravi dodatni jaz između srpski i nesrpski orijentisanih govornika u Crnoj Gori?

- Pomenuti priručnik je čedo upravo - promislio sam, pa kazao - fašistoidnih tendencija. Koliko sam mogao da propratim iz štampe, premda i to sasvim slučajno, jer sam se od referenduma naovamo sasvim diskonektovao od novonastale pravne tvorevine, takozvani priručnik u funkciji je izrazitog govora mržnje. Priručnik, elem, podvlači, slovom recenzije, kako je tzv. crnogorski jezik oduvek bio „a i danas je, nerazumljiv Srbima“. Kakva laž! Crnogorski dijalekti srpskog jezika uvek su bili varijeteti, bogatstvo našeg jezika. Priručnik je otud neupotrebljiv, lingvistički ništavan, jednokratan, u funkciji je permanentnog produbljivanja jaza između nas i nas. Tumor pod krinkom jezičke redefinicije.

Autor:

Mila Milosavljević