Pahulje naših snova

Posle velikog otvaranja u Sava centru sa Baletom milanske Skale, Peti beogradski festival igre ulazi u manje plesne prostore, te tako i u manje igračke forme. Prva u tom nizu je koreografska bajka "Šejker" Inbal Pinto igračke kompanije iz Tel Aviva. Kreatori ovog komada su Inbal Pinto, nekadašnja igračica čuvene trupe Batševa, kao koreograf dobitnica nekoliko značajnih nagrada u Njujorku i Tel Avivu, i glumac Avšalom Polak.

Stiglo je proleće, ali trupa ovih dana, sa svojim "pahuljama", kruži Evropom. Došla nam je iz Liona, gde se u uglednoj Kući igre predstavila pet večeri uzastopno. Iz Beograda sa "Šejkerom" odlaze na festival u Švajcarsku, pa u Zagreb.

Tandem Pinto - Polak, igračica i glumac, svoju priču smeštaju u svet našeg detinjstva, u doba kad se maštalo igrajući se ispod stola prekrivenog dugim prekrivačem, kada smo po parkovima i dvorištima razgrtali sneg, valjali po njemu, zavlačili se u male kućice i mračne ćoškove, da sa krpicama, lutkicama i nekakvim krhotinama iz naših skromnih života odemo u snove i iluzije. Kako je lepo vratiti se u taj svet koji su nam sjajno dočarali igrači trupe Inbal Pinto. Čas ljudi, čas poluljudi, katkad lutke, na momente komično dezartikulisani, majstorski nas uvode u magični svet staklene kugle zvane šejker, u kojoj samo na prvi pogled sve izgleda harmonično. I ništa dokraja lepo, kao i u životu. Jedanaest igrača moćne unutrašnje energije smenjuju se na sceni u dinamikom nabijen koreografski materijal, koji očigledno mogu da iznesu samo jako dobro edukovani mladi ljudi - pametne glave i tela. Njihova plesna tehnika jednostavno nema imena, posledica je, može se reći, jakog unutrašnjeg impulsa i bogatog, maštovitog, koreografskog rukopisa tandema Pinto - Polak. Igru gledamo u tri nivoa, čime dobija u lepoti: gledamo dešavanja na podu - u snegu, igru u nivou očiju i čudesna letenja i preletanja po vazduhu.

Ako ponekad autori skliznu i u kič, unoseći na scenu priču, kišu, pahulje, kućice, drveće, krevete i ostalo, onda to možda govori da postoji zasićenost ogoljenom igrom, ili je to, ipak, samo pitanje estetike. Kompilacija muzika Brijara, Parta, Šopena, švedskog folka i čudesno zvučećih lepih melodija 50-ih godina prošlog veka, pevanih na japanskom, može se dopasti ili ne i, takođe, izložiti estetskom sudu. Koreografe to i nije mnogo briga. Oni danas jednostavno uzimaju ono što vole i što im treba. Pa šta bude...!