Švajcarska packa Karli del Ponte

Bivši tužilac za bivšu Jugoslaviju Karla del Ponte ipak je dobila packu. Naviknuta da baš sve može, ovog puta je izbacila iz takta čak i uvek uravnoteženi švajcarski MIP, čiji je sada saradnik. Del Ponteovoj je u specijalnom telegramu naloženo da se "smesta vrati u Buenos Ajres", na mesto ambasadora Švajcarske Konfederacije u Argentini, i zabranjeno joj je da u Milanu početkom aprila prezentira svoju novu knjigu "Lov. Ja i ratni zločinci".

"Javno predstavljanje tog štiva nespojivo je s funkcijom ambasadora, tamo su sadržane izjave koje nisu dopustive za Švajcarsku", saopštio je 8. aprila u specijalnoj izjavi za medije zvanični predstavnik švajcarskog MIP-a Žan-Filip Žanra.

Svakog drugog diplomatu slične vrste javni prigovor bi na duže vreme isključio iz stroja. Ali, pošto je "gvozdena ledi" naviknuta i na nešto tako, ona je spokojno otputovala iz Italije i već je, verovatno, stigla na službeno odredište. Zbilja, šta znači tako mala "bockica" MIP-a, ako Karla nalazi čudni ponos u setu mnogobrojnih, i uvek loših, nadimaka kojima su je "kitili" oni u koje je makar jednom ispružila tešku tužiočevu ruku bivši generalni tužilac Švajcarske, bivši šef (1999-2007) Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Već na funkciji šefa Haškog tribunala Karlu su krstili nadimkom "novi gestapo", italijanska Koza Nostra nazvala ju je "La Putana", što ne bismo čak ni da prevodimo, dok je od švajcarskih bankara - Karla je, inače poreklom iz italijanske Švajcarske - dobila nadimak "nedirigovana raketa".

Karla kaže da je te etikete uopšte ne zbunjuju, pošto svedoče samo o tome koliko dobro obavlja svoj posao. Nju ne zbunjuje čak ni to što je njen bivši italijanski kolega Đovani Falkoni naziva "personifikacijom inata". Čudan, naravno, prilaz ocenama, ali ako se makar jednom vidi Karla "uživo", mnoga pitanja otpadaju sama po sebi. No, ostavimo sad to.

O njenom radu na funkciji generalnog tužioca Haškog tribunala svedoči i njena knjiga od 416 stranica, koju je objavila milanska izdavačka kuća Feltrinelli. Knjiga je za sada izdata na italijanskom, ali je već spremno izdanje na engleskom i francuskom. Za 20 evra možete se udubiti u unutrašnji svet Del Ponte-tužioca. Uopšte uzev, knjiga je veoma dosadna i bila bi još i više da Karla nije u koautorstvo uvukla reportera Njujork tajmsa Čaka Sudetica, koji je, koliko je mogao, pomogao tužiocu da se "oslobodi čisto tužilačkog sloga".

U principu, Del Ponteova nije otkrila apsolutno nikakve tajne. To o čemu ona piše, uključujući "otkrovenja" o tome da su iz živih Srba, koje su zarobili Albanci s Kosova, amputirali unutrašnje organe i prebacivali na Zapad kao donatorske, već je više-manje bilo poznato i pre: o tome su govorile srpske izbeglice. Ali, Srbima se u 1990-im "nije trebalo" verovati. A iz usta tužioca Konfederacije to zvuči snažno. Ali se zato odmah postavlja i pitanje: a gde je bila sama Karla i zašto nije ni prstom mrdnula da pronađe vinovnike i dovede ih na optuženičku klupu?

Ona se pravda da nije mogla ništa učiniti, jer joj je bilo užasno teško da prikupi dokaze na Kosovu, gde su "banditi i zločinci" bukvalno sedeli jedan na drugom, svedoke zastrašivali, a od kosovskih Albanaca strepele su čak i sudije u Hagu. Tako je i napisano: "Ja mislim da su se neke sudije Tribunala za Jugoslaviju plašili da će Albanci doći i obračunati se s njima". I to sada užasno ljuti Karlu.

Vodeći ruski ekspert za Balkan Jelena Guskova, rukovodilac Centra za proučavanje savremene balkanske krize u Institutu slavistike Ruske akademije nauka, nije i jedina koja Tribunal smatra čudnom tvorevinom. Ona je i sama učestvovala u radu istog kao naučni ekspert još 2003, za vreme suđenja srpskom generalu Stanislavu Galiću. "Tribunal je bio stvoren specijalno radi opravdavanja akcije NATO u Jugoslaviji", smatra Guskova. "Agresija je bila nezakonita, ali su ovde zakonitost izveli iz formule kažnjavanja ’krivca’ koji je unapred određen. Rukovodstvo Tribunala ne razume suštinu procesa, već izvrće i potura činjenice po šemi krivice jedne od strana. I sama sam stekla utisak da Tužilaštvu manjka znanja. Među sudijama je bilo i onih koji su u Hagu prvi put čuli za Balkan. U Haškom tribunalu, u krajnjoj liniji za Srbe, ishod je unapred poznat: svi će biti osuđeni".

To, što su upravo Karlu del Ponte "smestili na Jugoslaviju" kako bi dokrajčila reputaciju Srba, uopšte ne čudi. U Švajcarskoj je "nedirigovanoj raketi" krajem 1990-ih već bilo tesno. To uopšte ne čudi ako se ima u vidu da su uz njene neobično male gabarite častoljublje i upornost merljivi s Alpima. Ona je uvek išla ka svom cilju bukvalno glavom kroz zid i slepo sledeći slovo zakona proizvodila takav apsurd, da su joj se katkada čak i kolege čudile kako se može postići da između zakona i stvarnosti ne ostane ni mikronski zazor za zdrav razum i pravičnost.

U njenoj karijeri mnogo je bučnih postupaka pred sudom, pa i onih političke prirode, i onih iz reda skandala. Zli jezici govore da se Karla laćala tih predmeta sa neskrivenim zadovoljstvom, jer je znala da će joj to "dati ime". Oni još više zli jezici kažu da svi ti postupci koje je ona vodila mirišu ili na naručenost (trebalo je opravdati demonizaciju Srba), ili pristrasnost suđenja (Del Ponteova sama ne krije svoju zlobu prema Srbiji i Rusiji), a u stvari, u postupcima po značajnim delima, ono osnovno Karla uopšte nije radila.

Del Ponteova se laćala i "dela Mabetex" 1990-ih godina. Tada su Borisa Jeljcina i njegove kćerke optuživali da ta kompanija plaća njihove troškove i da je u to utrošila preko milion dolara. Ona je "zamrzavala" švajcarske uloge bivšeg premijera Pakistana, sada pokojne Benazir Buto. Moguće je da bi oba ta slučaja sada bilo zanimljivo preispitati, ali niko neće s tim da se pozabavi. Andrej Feđaši