Lepota življenja

Mnogi ljubitelji pozorišta i danas pamte njene antologijske režije „Toma Pejna“, „Okovanog Prometeja“, „Čegovića“, „Međe Vuka Manitoga“, „Hamleta u podrumu“... Upravo, ova poslednja predstava, premijerno izvedena u Ateljeu 212 davne 1971. godine, a koja je na neki način i danas njen zaštitni znak, bila je presudna da Caca zabatali pozorište za odrasle i da se, zajedno sa svojim profesionalnim i životnim partnerom Brankom Milićevićem Kockicom, u potpunosti posveti deci. Naime, gostujući u NJujorku sa „Hamletom u podrumu“, Caca i Branko, koji je igrao naslovnog junaka, upoznali su gospođu Elen Stjuart, poznatu po nadimku La mama. Posle susreta sa ovom damom, jednom od najcenjenijih pozorišnih osoba u svetu i doživotnim predsednikom Internacionalnog teatarskog instituta, koji povezuje sva pozorišta sveta, u njihovim životima više ništa nije bilo isto. „Zašto ne biste imali svoje pozorište“? - glasilo je La mamino pitanje koje se ovim priznatim umetnicima narednih nekoliko godina sve vreme „vrtelo“ u glavi. Mašta je konačno postala stvarnost 13. aprila 1977. godine. Tog dana, novoosnovano Putujuće pozorištance „Puž“ premijerno je izvelo svoju prvu predstavu „Brankov urnebes“, koja je, u međuvremenu, postala „slučaj“ za Ginisa, jer se i dalje nalazi na repertoaru njihovog „vitamina za dušu“. Danas, 31 godinu kasnije, uoči rođendana koji će svečano biti obeležen u nedelju premijernim izvođenjem predstave „Meca i deca“ po Brankovom tekstu i u Cacinoj režiji, te promocijom monografije „Veseli vremeplov“, Pozorištance „Puž“ je ne samo, modernim rečnikom kazano, brend nego i nezaobilazna vaspitno-obrazovna dečja ustanova na kulturnoj mapi Beograda i Srbije.

- Kad smo ulazili u ovu priču, Branko i ja smo imali čistu i jasnu ideju da se pozorištem za decu bavimo na jedan, rekla bih, najpošteniji mogući način - kaže gospođa Aleksić u intervjuu za Glas javnosti. - To znači da sa decom nema šale, jer njih ne smete da lažete. Ako ih lažete, oni vas veoma brzo razotkriju i ostave. Jednostavno, od prvog dana smo se trudili da se prema deci ponašamo domaćinski.

BRANKOVA „RUPA NA SAKSIJI“

Vi i Branko ste poznati i po tome što pravite predstave koje nisu interesantne samo deci, nego i njihovim roditeljima. U čemu je, zapravo, tajna uspeha Pozorištanceta „Puž“?

- U tome što Branko i ja, bez ikakve zadrške, ulažemo i dajemo sve što znamo i umemo u svaku predstavu kako bi ona, kad je pokažemo pred decom, bila apsolutno nešto najbolje što mi u tom trenutku možemo, umemo i hoćemo da kažemo. Takođe, od samog početka smo imali ideju da „Pužić“ ne bude pozorište u koje decu dovode samo vaspitačice iz vrtića, nego da ovo bude pozorište u koje će sa decom dolaziti i mame, tate, bake, dede, tetke, ujne, strine... Branko, koji je zaista iskusan pisac, odajući priznanje tim ljudima koji ovde dovode decu, uvek u svojim tekstovima ubaci i nešto za te „odrasle uši“. To je deci ponekad malo manje jasno, ali odrasle uvek razvedri i razveseli. Tu je Branko odlično pronašao tu, kako se već kaže, „kvaku“ ili „rupu na saksiji“.

Pre nego što ste se posvetili radu sa decom, ostvarili ste niz veoma značajnih i upečatljivih režija na raznim pozorišnim scenama „za odrasle“ koje su podjednako dobro prihvatale i publika i kritika. Mnogi teatrolozi navode da je „Hamlet u podrumu“ vaš zaštitni znak. Delite li to mišljenje?

- U smislu popularnosti da, zbog tog radikalnog pristupa, jer je predstava imala svega pet glumaca, trajala je oko sat vremena... Međutim, što se tiče nekih čisto pozorišnih znakova i pozorišnog jezika, ja bih pre izdvojila „Toma Pejna“. Mislim da je to, u nekom rediteljskom konceptu, ipak moja najuspešnija predstava. Takođe, ponosna sam i na predstavu „Međa Vuka Manitoga“, jer je rađena u jedno vreme kada se veoma obraćala pažnja na to da li je predstava „pogodna“ ili ne. Oko nje su se dosta lomila koplja, jer je Matija Bećković tada, uslovno da kažem, bio zabranjeni pisac. Naravno, izdvojila bih i „Okovanog Prometeja“, prvu predstavu u kojoj je korišćen naš folklor, a koji je fantastično „legao“ na celu tu priču i temu po prevodu Milovana Danojlića.

Posle tih sjajnih rezultata koje ste tada postigli, pretpostavljam da vam i nije bilo baš tako jednostavno prelomiti u smislu da nastavak svoje profesionalne pozorišne misije usmerite isključivo na rad za decu?

- Mogla sam da biram između dve stvari, a to su lepota življenja i sujeta. Odlučila sam se za lepotu življenja. Tog trenutka kad sam odlučila da se bavim pozorištem za decu, rešila sam da potpuno raskrstim sa sujetom. Da budem poštena, ne sasvim do kraja, ali zaista, najiskrenije, moj život je postao fantastičan onog trenutka kada sam počela da se bavim pozorištem za decu. Nedavno, glumac Feđa Stojanović me pitao da li bi htela ponovo da režiram za odrasle. Odgovorila sam mu: „Pravo da ti kažem, ne pada mi na pamet, a pitam se da li bih sad i umela“. Mislim da se nikad nisam toliko trudila da napravim dobru predstavu za odrasle, kao što je to slučaj kada je reč o deci. Veliko je uživanje praviti pozorišne predstave za decu. To me raduje i čini me potpuno opuštenom.

Znači, niste se nikad pokajali?

- Naprotiv! Ne da se nisam pokajala, nego sam iz dana u dan sve više i više ponosna na sebe što sam tako odlučila, jer sam sebi priuštila jedan divan život, a našoj deci divne predstave.

Već danas i sutra na pretpremijernom, a u nedelju, 13. aprila, na premijernom izvođenju, toj publici ćete ponuditi novi naslov „Meca i deca“, u kojem igraju Zlata Numanagić (u alternaciji sa Elizabetom Đorevskom), Marina Marković, Mladen Andrejević, Nenad Ćirić i Branko Milićević Kockica, koji je i autor teksta...

- To je, na neki način, repremijera, jer smo tu predstavu prvi put izveli 1993. godine, a poslednji put smo je odigrali pre jednu deceniju. „Meca i deca“ je bila prva eksperimentalna predstava u „Pužiću“ u smislu da smo se usudili da pravimo jednu iskrenu melodramu. Ja melodrame obožavam. Ako u umetnosti nema emocija, onda se pitam da li je to umetnost radi umetnosti ili nešto drugo. Emociju izaziva slika, muzika, knjiga... Sve što je umetnost izaziva emociju. Ovo je stvarno naša prva predstava u kojoj smo, što se tiče emocije u pozorištu za decu, išli, onako, baš do kraja. Ništa nismo menjali, čak je i glumačka ekipa ista. Bilo mi je veoma dirljivo, posle deset godina, da ih ponovo gledam sa kakvim oduševljenjem i žarom igraju tu predstavu.

Autor:

Mikojan Bezbradica