Vesti » Večernje novosti 13.04.2008
Ostaću pisac jedne drame
Večernje novosti nedelja, 13. april 2008.
Jovan Radulović
ISTORIJU pozorišta Srbije i bivše Jugoslavije obeležio je osamdesetih godina prošlog veka „slučaj“ koji nije bio umetnički i stvaralački, ali je zahvaljujući političkom agitpropu koji ga je pratio do sada ostao jedinstven - drama „Golubnjača“ Jovana Radulovića, u režiji Dejana Mijača, 10. oktobra 1982. premijerno je izvedena u Dramskom centru SNP u Novom Sadu. Posle samo deset izvođenja i odličnih kritika, priča smeštena u siromašno selo Dalmatinske Zagore s početka šezdesetih, koja prati mučne odnose Srba i Hrvata opterećene hipotekom prošlosti i jame iz Drugog svetskog rata - zabranjena je i skinuta s repertoara. Decembra iste godine, uz podršku određenih političkih krugova, komad je oživeo u Beogradu na sceni SKC. Tako je „Golubnjača“, zajedno s piscem, rediteljem i glumačkom ekipom (Željko Gatarić, Boris Pavlov, Josif Tatić, Ksenija Martinov-Pavlović, Stevan Gardinovački, Predrag Laković, Branko Cvejić...), dobila uzbudljivu i neobičnu biografiju.
Nedavno, dvadeset pet godina posle ovih događaja, Jovan Radulović objavio je knjigu „Slučaj Golubnjača: za i protiv“ (izdavač „Filip Višnjić“).
- Znam da sam stavio tačku na nešto što je i te kako obeležilo moj život i rad - kaže Radulović za „Novosti“. - Svašta sam naučio o ljudima i vremenu u kome se to dešavalo, a opet, do današnjeg dana, nisam izvukao pouke. Posle toliko vremena, postavilo se jednostavno pitanje: da li tu silnu građu, fascikle zavezane kanapom, požutelu novinsku hartiju, baciti u kontejner, ili kao dugogodišnji urednik i priređivač tuđih knjiga u „Bigzu“, naći snage i napraviti ovako nešto, na više od 800 strana. Uradio sam ovo drugo, i knjiga je tu.
Deo javnosti video je vašu dramu kao paradigmu srpskog nacionalizma, a oni koji su je branili isticali su suprotno - da je lament protiv nacionalističkog zla. Zbog čega je, u stvari, dobila tolike političke dimenzije?
- Kao relativno mlad pisac, izabrao sam veoma osetljivu, bolje reći opasnu temu. Manje ili više vešto, literarno ubedljivo, najpre u knjizi priča, pa u dramskom tekstu, dao sam svoju umetničku sliku tih trauma i sećanja koje su i u mom detinjstvu, dvadeset godina posle strašnih događanja, trajale. A onda je jedna moćna politička klika Vojvodine osetila da bi, preko ove predstave, mogla da pokrene neka druga pitanja, obračuna se s nekim važnim ljudima u Beogradu. Nastala je trka, borba, front se širio i na druge prostore Jugoslavije, nije se mogao lako zaustaviti.
Da li je sudbina „Golubnjače“ zaista bila i prvi „znak“ za mnogo dramatičniju predstavu koja će se dogoditi na prostoru bivše Jugoslavije?
- U Hrvatskoj je smetalo samo pominjanje tog imena, teme, nije ih uopšte zanimalo kako je obrađena. „Golubnjaču“ su samo videli kao osvetu i pripremu za naplatu računa iz Drugog svetskog rata. Recimo da je i tako, zašto je ne bi onda danas postavili u Zagrebu? Ne: trebalo bi prećutati, krivotvoriti istoriju - Golubnjača je izmišljotina. Ako je i postojala Golubnjača, u nju su Srbi bacali Hrvate u domovinskom ratu.
S druge strane, koliko je „Golubnjača“ zloupotrebljena kao politička i nacionalistička „municija“ i ovde kod nas?
- Neupućeni, oni koji nisu čitali knjigu, a ni gledali predstavu, a imali su zle namere, već uhodanim klišeima i stereotipima, delili su „Golubnjači“ kvalifikacije kakve su želeli, u zavisnosti za šta su bili.
Mnogi od onih koji su se javno zalagali za zabranu igranja „Golubnjače“, kasnije su „zaboravili“ taj svoj angažman. Ali, slično su reagovali i neki koji su branili predstavu. Čime objašnjavate ovaj paradoks?
- Trebalo bi jednom jasno i glasno reći, da se zna. „Golubnjaču“ su u Beogradu odbranili ljudi iz politike s kojima se Milošević obračunao na Osmoj sednici, da nisu dobri Srbi, da ne brane Kosovo - Ivan Stambolić, Dragiša Pavlović, Špiro Galović, Momčilo Baljak, Vaso Milinčević, Jovan Deretić, Radivoje Cvetićanin, Gorica Mojović... Kad su smenjeni, sklonjeni, nikome nije išlo u prilog da im pripiše tu zaslugu, a prevrtačima pogotovo. Nekoliko veoma istaknutih u napadu na „Golubnjaču“ pre nekoliko dana, pročitao sam, traže nacionalnu penziju. Verovatno će je i dobiti, imaju zasluge.
Ipak, šta je „Golubnjača“ dala vašoj književnoj karijeri?
- Dala mi je, kao mladom piscu, ogromnu popularnost, ali i zaustavila da budem normalno igran i ocenjivan. Pozorište se sa mnom surovo poigralo. Ostaću pisac jedne jedine izvođene drame koja je obeležila istoriju srpskog i jugoslovenskog pozorišta.
ZABRANjENE TEME
POČETAK osamdesetih 20. veka obeležava se kao vreme nastajanja „političkog teatra“, doba skidanja tabua sa do tada zabranjenih tema (Informbiro, umetnici - kolaboracionisti, sukob starog i novog društva, međunacionalna balkanska trvenja...), i pojave novih značajnih dramskih pisaca - Žarka Komanina, Dušana Jovanovića, Slobodana Šnajdera, Bore Ćosića, Slobodana Selenića, Gorana Stefanovskog. Ipak, Jovan Radulović i njegova drama izazvali su nezapamćene političke, nacionalne i kulturne potrese, kakve naša pozorišna istorija nikada nije zabeležila.
ISTORIJU pozorišta Srbije i bivše Jugoslavije obeležio je osamdesetih godina prošlog veka „slučaj“ koji nije bio umetnički i stvaralački, ali je zahvaljujući političkom agitpropu koji ga je pratio do sada ostao jedinstven - drama „Golubnjača“ Jovana Radulovića, u režiji Dejana Mijača, 10. oktobra 1982. premijerno je izvedena u Dramskom centru SNP u Novom Sadu. Posle samo deset izvođenja i odličnih kritika, priča smeštena u siromašno selo Dalmatinske Zagore s početka šezdesetih, koja prati mučne odnose Srba i Hrvata opterećene hipotekom prošlosti i jame iz Drugog svetskog rata - zabranjena je i skinuta s repertoara. Decembra iste godine, uz podršku određenih političkih krugova, komad je oživeo u Beogradu na sceni SKC. Tako je „Golubnjača“, zajedno s piscem, rediteljem i glumačkom ekipom (Željko Gatarić, Boris Pavlov, Josif Tatić, Ksenija Martinov-Pavlović, Stevan Gardinovački, Predrag Laković, Branko Cvejić...), dobila uzbudljivu i neobičnu biografiju.
Nedavno, dvadeset pet godina posle ovih događaja, Jovan Radulović objavio je knjigu „Slučaj Golubnjača: za i protiv“ (izdavač „Filip Višnjić“).
- Znam da sam stavio tačku na nešto što je i te kako obeležilo moj život i rad - kaže Radulović za „Novosti“. - Svašta sam naučio o ljudima i vremenu u kome se to dešavalo, a opet, do današnjeg dana, nisam izvukao pouke. Posle toliko vremena, postavilo se jednostavno pitanje: da li tu silnu građu, fascikle zavezane kanapom, požutelu novinsku hartiju, baciti u kontejner, ili kao dugogodišnji urednik i priređivač tuđih knjiga u „Bigzu“, naći snage i napraviti ovako nešto, na više od 800 strana. Uradio sam ovo drugo, i knjiga je tu.
Deo javnosti video je vašu dramu kao paradigmu srpskog nacionalizma, a oni koji su je branili isticali su suprotno - da je lament protiv nacionalističkog zla. Zbog čega je, u stvari, dobila tolike političke dimenzije?
- Kao relativno mlad pisac, izabrao sam veoma osetljivu, bolje reći opasnu temu. Manje ili više vešto, literarno ubedljivo, najpre u knjizi priča, pa u dramskom tekstu, dao sam svoju umetničku sliku tih trauma i sećanja koje su i u mom detinjstvu, dvadeset godina posle strašnih događanja, trajale. A onda je jedna moćna politička klika Vojvodine osetila da bi, preko ove predstave, mogla da pokrene neka druga pitanja, obračuna se s nekim važnim ljudima u Beogradu. Nastala je trka, borba, front se širio i na druge prostore Jugoslavije, nije se mogao lako zaustaviti.
Da li je sudbina „Golubnjače“ zaista bila i prvi „znak“ za mnogo dramatičniju predstavu koja će se dogoditi na prostoru bivše Jugoslavije?
- U Hrvatskoj je smetalo samo pominjanje tog imena, teme, nije ih uopšte zanimalo kako je obrađena. „Golubnjaču“ su samo videli kao osvetu i pripremu za naplatu računa iz Drugog svetskog rata. Recimo da je i tako, zašto je ne bi onda danas postavili u Zagrebu? Ne: trebalo bi prećutati, krivotvoriti istoriju - Golubnjača je izmišljotina. Ako je i postojala Golubnjača, u nju su Srbi bacali Hrvate u domovinskom ratu.
S druge strane, koliko je „Golubnjača“ zloupotrebljena kao politička i nacionalistička „municija“ i ovde kod nas?
- Neupućeni, oni koji nisu čitali knjigu, a ni gledali predstavu, a imali su zle namere, već uhodanim klišeima i stereotipima, delili su „Golubnjači“ kvalifikacije kakve su želeli, u zavisnosti za šta su bili.
Mnogi od onih koji su se javno zalagali za zabranu igranja „Golubnjače“, kasnije su „zaboravili“ taj svoj angažman. Ali, slično su reagovali i neki koji su branili predstavu. Čime objašnjavate ovaj paradoks?
- Trebalo bi jednom jasno i glasno reći, da se zna. „Golubnjaču“ su u Beogradu odbranili ljudi iz politike s kojima se Milošević obračunao na Osmoj sednici, da nisu dobri Srbi, da ne brane Kosovo - Ivan Stambolić, Dragiša Pavlović, Špiro Galović, Momčilo Baljak, Vaso Milinčević, Jovan Deretić, Radivoje Cvetićanin, Gorica Mojović... Kad su smenjeni, sklonjeni, nikome nije išlo u prilog da im pripiše tu zaslugu, a prevrtačima pogotovo. Nekoliko veoma istaknutih u napadu na „Golubnjaču“ pre nekoliko dana, pročitao sam, traže nacionalnu penziju. Verovatno će je i dobiti, imaju zasluge.
Ipak, šta je „Golubnjača“ dala vašoj književnoj karijeri?
- Dala mi je, kao mladom piscu, ogromnu popularnost, ali i zaustavila da budem normalno igran i ocenjivan. Pozorište se sa mnom surovo poigralo. Ostaću pisac jedne jedine izvođene drame koja je obeležila istoriju srpskog i jugoslovenskog pozorišta.
ZABRANjENE TEME
POČETAK osamdesetih 20. veka obeležava se kao vreme nastajanja „političkog teatra“, doba skidanja tabua sa do tada zabranjenih tema (Informbiro, umetnici - kolaboracionisti, sukob starog i novog društva, međunacionalna balkanska trvenja...), i pojave novih značajnih dramskih pisaca - Žarka Komanina, Dušana Jovanovića, Slobodana Šnajdera, Bore Ćosića, Slobodana Selenića, Gorana Stefanovskog. Ipak, Jovan Radulović i njegova drama izazvali su nezapamćene političke, nacionalne i kulturne potrese, kakve naša pozorišna istorija nikada nije zabeležila.
Preuzeto sa sajta novosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari