Arhiva » Vesti » Dnevnik 15.04.2008
Intervju: FILIPS: Muzika je stvar trenutka
Dnevnik utorak, 15. april 2008.
Sinoć su u Sinagogi otvorene dvadesetosme Novosadske muzičke svečanosti, koje ove godine okupljaju veliki broj izvrsnih umetnika. Jedan od njih je i francuski violončelista Gzavije Filips, koji je zajedno sa Žan-Markom Filipsom Varžabedijanom (violina) i Vahanom Mardirosijanom (klavir), uz pratnju Vojvođanskih simfoničara na čelu sa maestrom Berislavom Skenderovićem, izveo Betovenov Trostruki koncert.
U vašoj biografiji najviše je naglašen profesionalni odnos koji ste imali s Mstislavom Rostropovičem?
- To je bio veoma dubok odnos. On je pre svega bio moj idol i pre nego što sam ga upoznao. Kada sam bio sasvim mali, roditelji su mi dali mnogo Rostropovičevih snimaka, tako da sam se navikao na slušanje njegovog zvuka. Bio je prava legenda.
Upoznao sam ga 1990. na njegovom takmičenju violončela. Prvi put sam ga video baš pre finala, nakon orkestarske probe. Bio sam pomalo zamišljen zbog te probe, razmišljao sam o svojim greškama i odjednom sam otvorio vrata, a on je stajao ispred. Pogledao me je i rekao: „O, ti si fantastičan!“ i tek tako me je poljubio, kako mi u Francuskoj kažemo „kao dobar hleb“. Ostao tamo potpuno zapanjen. To je bio naš prvi susret, a nakon toga smo se videli mnogo, mnogo puta.
Da li vam je lakše da svirate kamernu muziku sa bratom Žan-Markom Filipsom Varžabedijanom nego sa ljudima koje ne poznajete dovoljno?
- To je nešto sasvim drugačije. Sviranje sa mojim bratom je sjajno, dobro se slažemo, imamo isti kvalitet zvuka i tražimo iste stvari. Prilagođavamo se bez reči. Ali lepo je stvarati muziku i s nekim koga ne poznajete toliko dobro, zato što morate prvo da se potrudite da ga upoznate. Kad sviram s bratom, ne moram da se trudim.
Danas na Nomusu
Veče kamerne muzike večeras od 19.30 časova u Gradskoj kući na Nomusu priređuju: Aleksander Janiček iz Austrije (violina), Miriel Kantoregi iz Francuske/Nemačke (violina), Johanes Erkes iz Nemačke (viola), Ričard Lester iz Velike Britanije (violončelo) i Aleksandar Madžar, naš pijanista koji živi u Šavjcarskoj/Belgiji. Na programu ovog koncerta je Gudački kvartet br. 2 “Intimna pisma” Leoša Janačeka, Mocartov Koncert za klavir i orkestar br.12 u A - duru i Dvoržakov Kvintet br.2 u A- duru.
Na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta večeras u 22 časa počinje predstava “Medved” A.P. Čehova, u izvođenju Zijaha Sokolovića i trija “Lolita” iz Slovenije. U ovoj šali za džez trio i jednog glumca u ulozi Grigorija Stepanoviča Smirnova je Zijah Sokolović, dok lik Jelene Ivanove Popove tumači saksofon / Primož Simončič, a Luke, sluge, bas gitara / Iztok Vidmar, uz bubnjeve / Marjan Stanič.
Svi pričaju o vašem instrumentu iz 1710. godine. Zbog čega je on toliko poseban u Novom Sadu?
- Ne, nisam. Meni je izuzetno zabavno da me ljudi stalno pitaju u vezi s mojim instrumentom, koji u stvari nije moj, nego je pozajmica sponzora. Sada nisam mogao da ga ponesem, jer je na popravci, tako da sam svirao na svom sopstvenom instrumentu Villaume, ne iz XVIII već iz XIX veka. LJudi uvek misle da je zvuk koji proizvodim u vezi s tim instrumetnom, a ne shvataju da je to zbog toga što sam radio na samom zvuku. Inače, šale radi, namerno nisam hteo unapred da kažem da neću svirati na tom instrumentu jer sam želeo da mi ljudi priđu i kažu: „O, kako imate dobar instrument! To je takva prilika“! Čak i profesionalci prave ovu grešku i uvek kažu: „Odlično svirate i imate zvuk kao niko drugi“.
Svirali ste sa mnogim velikim orkestrima u najpoznatijim dvoranama širom sveta. Da li postoji nešto što još niste uradili, a želite?
- Želim da radim mnogo stvari. Ne znam tačno šta, to je nešto sasvim lično i u ovom trenutku ne mogu da dam odgovor. Mislim da mom životu nedostaju neki projekti. Naravno, kada svirate sa NJujorškom filharmonijom, to je ostvarenje velikog sna i zaista bih voleo da to još nekad uradim. Ali, taj san je bio vezan za neki drugi, a to je bio Rostropovič. Sada kad njega nema, osećam se pomalo kao siroče. Iako su moja sećanja i moje suze skrivene u meni i jako često mislim na njega, moram to da ostavim za sobom i nastavim da živim svoj život. Moram dalje da se izgrađujem. Smatram da društvo u mnogome menja klasičnu muziku. Moramo da pravimo projekte, da radimo različite stvari. Jer, ljudima je klasična muzika dosadna – u stvari, nije dosadna, nego je ne poznaju. Zato morate učiniti nešto kako bi im se svidela. Društvo uvek kaže da je klasična muzika suviše elitistička, suviše teška. Tehno muzika je mnogo jednostavnija, možete je videti na televiziji. Moramo promeniti stvari u svetu klasične muzike. Ne znam tačno kako, ali mnogo razmišljam o tome. Hajde da ponovo razgovaramo o ovome za jedno deset godina.
Katerina Tomanek
Poslato 14.04.2008
U vašoj biografiji najviše je naglašen profesionalni odnos koji ste imali s Mstislavom Rostropovičem?
- To je bio veoma dubok odnos. On je pre svega bio moj idol i pre nego što sam ga upoznao. Kada sam bio sasvim mali, roditelji su mi dali mnogo Rostropovičevih snimaka, tako da sam se navikao na slušanje njegovog zvuka. Bio je prava legenda.
Upoznao sam ga 1990. na njegovom takmičenju violončela. Prvi put sam ga video baš pre finala, nakon orkestarske probe. Bio sam pomalo zamišljen zbog te probe, razmišljao sam o svojim greškama i odjednom sam otvorio vrata, a on je stajao ispred. Pogledao me je i rekao: „O, ti si fantastičan!“ i tek tako me je poljubio, kako mi u Francuskoj kažemo „kao dobar hleb“. Ostao tamo potpuno zapanjen. To je bio naš prvi susret, a nakon toga smo se videli mnogo, mnogo puta.
Da li vam je lakše da svirate kamernu muziku sa bratom Žan-Markom Filipsom Varžabedijanom nego sa ljudima koje ne poznajete dovoljno?
- To je nešto sasvim drugačije. Sviranje sa mojim bratom je sjajno, dobro se slažemo, imamo isti kvalitet zvuka i tražimo iste stvari. Prilagođavamo se bez reči. Ali lepo je stvarati muziku i s nekim koga ne poznajete toliko dobro, zato što morate prvo da se potrudite da ga upoznate. Kad sviram s bratom, ne moram da se trudim.
Danas na Nomusu
Veče kamerne muzike večeras od 19.30 časova u Gradskoj kući na Nomusu priređuju: Aleksander Janiček iz Austrije (violina), Miriel Kantoregi iz Francuske/Nemačke (violina), Johanes Erkes iz Nemačke (viola), Ričard Lester iz Velike Britanije (violončelo) i Aleksandar Madžar, naš pijanista koji živi u Šavjcarskoj/Belgiji. Na programu ovog koncerta je Gudački kvartet br. 2 “Intimna pisma” Leoša Janačeka, Mocartov Koncert za klavir i orkestar br.12 u A - duru i Dvoržakov Kvintet br.2 u A- duru.
Na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta večeras u 22 časa počinje predstava “Medved” A.P. Čehova, u izvođenju Zijaha Sokolovića i trija “Lolita” iz Slovenije. U ovoj šali za džez trio i jednog glumca u ulozi Grigorija Stepanoviča Smirnova je Zijah Sokolović, dok lik Jelene Ivanove Popove tumači saksofon / Primož Simončič, a Luke, sluge, bas gitara / Iztok Vidmar, uz bubnjeve / Marjan Stanič.
Svi pričaju o vašem instrumentu iz 1710. godine. Zbog čega je on toliko poseban u Novom Sadu?
- Ne, nisam. Meni je izuzetno zabavno da me ljudi stalno pitaju u vezi s mojim instrumentom, koji u stvari nije moj, nego je pozajmica sponzora. Sada nisam mogao da ga ponesem, jer je na popravci, tako da sam svirao na svom sopstvenom instrumentu Villaume, ne iz XVIII već iz XIX veka. LJudi uvek misle da je zvuk koji proizvodim u vezi s tim instrumetnom, a ne shvataju da je to zbog toga što sam radio na samom zvuku. Inače, šale radi, namerno nisam hteo unapred da kažem da neću svirati na tom instrumentu jer sam želeo da mi ljudi priđu i kažu: „O, kako imate dobar instrument! To je takva prilika“! Čak i profesionalci prave ovu grešku i uvek kažu: „Odlično svirate i imate zvuk kao niko drugi“.
Svirali ste sa mnogim velikim orkestrima u najpoznatijim dvoranama širom sveta. Da li postoji nešto što još niste uradili, a želite?
- Želim da radim mnogo stvari. Ne znam tačno šta, to je nešto sasvim lično i u ovom trenutku ne mogu da dam odgovor. Mislim da mom životu nedostaju neki projekti. Naravno, kada svirate sa NJujorškom filharmonijom, to je ostvarenje velikog sna i zaista bih voleo da to još nekad uradim. Ali, taj san je bio vezan za neki drugi, a to je bio Rostropovič. Sada kad njega nema, osećam se pomalo kao siroče. Iako su moja sećanja i moje suze skrivene u meni i jako često mislim na njega, moram to da ostavim za sobom i nastavim da živim svoj život. Moram dalje da se izgrađujem. Smatram da društvo u mnogome menja klasičnu muziku. Moramo da pravimo projekte, da radimo različite stvari. Jer, ljudima je klasična muzika dosadna – u stvari, nije dosadna, nego je ne poznaju. Zato morate učiniti nešto kako bi im se svidela. Društvo uvek kaže da je klasična muzika suviše elitistička, suviše teška. Tehno muzika je mnogo jednostavnija, možete je videti na televiziji. Moramo promeniti stvari u svetu klasične muzike. Ne znam tačno kako, ali mnogo razmišljam o tome. Hajde da ponovo razgovaramo o ovome za jedno deset godina.
Katerina Tomanek
Poslato 14.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari