Reč dve o Vaskrsu

Vaskrs slavi jednu od centralnih dogmi hrišćanstva – Hristovo vaskrsenje. Iako on predstavlja samo jedan u nizu vaskršnjih praznika, kao najveći i najvažniji, predstavlja orijentir za sve ostale.

Jedan od vesnika proleća, ništa neuobičajeniji od visibaba, lasta ili ljubičica, je i učestalost pitanja: „Kad ove godine pada Uskrs?“ Svi znaju da je on „tu negde, s proleća“, većina zna da se slavi u prvu nedelju iza punog meseca posle prolećne ravnodnevnice, ali retko ko baš zna sam da izračuna koja bi to nedelja bila. Kako je ovo ipak nešto „viša matematika“, lakše je konsultovati ili crkveni kalendar ili mamu, baku, tetu ili komšinicu koje su već konsultovale crkveni kalendar (ovo drugo je mnogo rašireniji metod za saznavanje tačnog datuma Vaskrsa, pa otuda poreklo već pomenutog vesnika).

Ove godine, eto, Vaskrs ili, ako ste iz južne ili istočne Srbije, Veligdan „pada“ 27. aprila. Običaj je da se Vaskrs, tj. Uskrs, provodi kod kuće, ali taj običaj nas ne sprečava da ugostimo one koji ga ne slave (tog dana ili uopšte).

Vaskrs slavi jednu od centralnih dogmi hrišćanstva – Hristovo vaskrsenje. Iako on predstavlja samo jedan u nizu vaskršnjih praznika, kao najveći i najvažniji, predstavlja orijentir za sve ostale. Naime, kad nam mama, baka, teta ili komšinica kažu kog datuma „pada“ Vaskrs, datume svih ostalih praznika iz ovog niza, uz znanje prve dve računske operacije i malo informacija koje ćete, ako Vam već nisu poznate (a i ako jesu), naći u daljem tekstu, možete lako odrediti i sami.

Lazareva subota ili Vrbica

Prvi u nizu ovih praznika je Lazareva subota. Njime se, osam dana pre Vaskrsa, slavi čudo Lazarovog vaskrsnuća. U našim hramovima se tada održava večernje bogosluženje. U crkvu se unose tek olistale vrbove grančice (zbog čega je ovaj praznik poznat i kao Vrbica) koje se, osveštane, dele narodu da bi, na kraju, zauzele svoje mesto u kući pored ikone i kandila. Posle toga, kreće trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ribidama i čiracima uz pevanje tropara Lazareve subote. U povorci uvek bude najviše dece jer ovo je, pre svega, njihov praznik. Dočekavši radosno Hrista pri ulasku u Jerusalim zaslužila su svoju bitnu ulogu jagnjaca ovog duhovnog pastira, zvonce, pa i to novo odelo koje je običaj da na taj dan dobiju.

Cveti

Odmah sutradan, dakle, sedam dana pre Vaskrsa, su Cveti. To je dan kada je Hrist sa svojim učenicima došao u Jerusalim gde ga je, sa pesmom i povicima, oduševljeno dočekao narod. Sada se ovaj praznik obeležava odlaskom u crkvu na bogosluženje i unošenjem u kuću nekog prolećnog cveća, u nekim krajevima Srbije i po prvi put te godine.

Velika nedelja i Veliki Petak

Cela nedelja pred Vaskrs je Velika nedelja. Zove se još i Strasna jer se odnosi na na stradanje Hristovo. I svi dani u Velikoj nedelji su Veliki: Veliki ponedeljak, Veliki utorak, Velika sreda... I Veliki petak. Koliko se svi Vaskršnji praznici slave, toliko na Veliki petak nema šta da se slavi. To je dan kada je Hristos, osuđen od istog onog naroda koji ga je sa oduševljenjem dočekao, razapet na krst i krunisan trnovim vencem, ostavljen da umire bolno i polako moleći se za spasenje onih koji su ga osudili: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine...“

Veliki petak je dan velike tuge. To je dan tišine u svim hrišćanskim hramovima, dan kada nema službe, dan kada zvona ne zvone i dan kada se plaštanica izlaže na posebno ukrašen sto ispred oltara, grob Hristov, gde vernici mogu da je celivaju do Vaskrsa. Negde postoji i običaj da se vernici, posle celivanja, provlače ispod stola moleći se Bogu i zamišljajući želju. Treba dobro paziti šta tada poželeti jer, kažu, da se te želje uvek ostvaruju.

Na Veliki petak, i 38 dana pre i još jedan posle, (bi trebalo da) se posti. Malo je onih koji poste ceo Veliki post. Većina se opredeljuje da posti tokom Velike nedelje, na Veliki petak i Veliku subotu ili samo na Veliki petak. U mojoj porodici na ovaj dan već godinama imamo isti meni: za doručak - sardina, za ručak – riblja čorba, riba na ulju i krompir salata, a za večeru – neka posna pita. Mama još pripremi i rezance sa orasima koji nam ceo dan stoje nadohvat ruke (najčešće moje) ako se nekom prijede nešto slatko. Pretpostavljam da je većini ovo prilično poznat jelovnik.

Ma koliko bili svesni težine Velikog petka, ima jedan deo dana kada se radost ne može izbeći - u ranu zoru prilikom bojenje jaja. Jedino što, po ovom pitanju, možete da učinite je da to obavite na Veliki četvrtak. Postoji nekoliko priča o poreklu običaja bojenja jaja. Jedna kaže da je Hristova sledbenica, Marija Magdalena, posle Hristovog vaskrsenja, došla u Rim i našavši se pred carom Tiberijem pozdravila ga rečima : „Hristos vaskrse!“ darujući mu u crveno obojeno jaje. Ali otkuda to obojeno jaje? Pa, prema svetom predanju, Hristos je rekao da će trećeg dana posle svoje smrti vaskrsnuti i da će znak njegovog vaskrsnuća biti i taj što će kokoške tog dana nositi crvena jaja. Postoji, opet, i verovanje da je, u to vreme, kod nekih naroda postojao običaj darivanja šarenih jaja kao znaka radosti i pobede. Druga priča kaže da je Hrist jednom uspeo da umakne rimskim vojnicima koji su, privučeni izgledom u crveno obojenih jaja u košaricama nekih žena, zastali da im se dive. Prema trećoj, jaje je simbol postanka, a crvena boja simbol Hristove prolivene krvi.

Bilo kako bilo, jaja su se nekada bojila samo u crveno, a sada se boje prvo u crveno. To, prvoobojeno jaje, poznato kao čuvarkuća, čuvar, stražar ili tome slično, se čuva u kući do sledećeg Vaskrsa da bi ono čuvalo ljude, stoku i useve. Kakve boje će biti ostala jaja, zavisi od Vaših želja, sposobnosti i kvaliteta farbe koju ste kupili. Mene, nekako, samo lukovina još nikad nije izneverila...

Vaskrs

A sad, Vaskrs! Vaskrs se slavi u onu nedelju na koju su Vas uputili oni koji su proverili u crkvenom kalendaru. To je praznik radosti jer se slavi dan kad je Hrist vaskrsao iz mrtvih. I zvona na crkavama ponovo zvone...

Neupućenima bi se moglo učiniti da taj dan svuda započinje vaskršnjim doručkom, no, to nije baš tačno. Ponegde doručku prethodi „kupusanje“ vaskršnjeg gnezda. To je ona situacija kada jedno, dva, tri, četiri bunovna, čupava deteta u pidžami čuče u hodniku, ili gde god da se gnezdo nalazi, i na brzinu pregledaju šta je Zeka doneo. Onda sve to, zajedno sa gnezdom, prenesu u trpezariju, gde deo već postavljenog stola mora da bude raskrčen da bi sadržaj gnezda natenane mogao da bude pregledan. E, kad svi dobro vidimo šta sve tu ima i čudom se načudimo kako je to Zeka i ove godine došao baš kad su deca, iako budna veći deo noći, spavala i podsetimo se onih godina kad je Zeka malo zakasnio jer se uspavao (nije da se nije dešavalo), doručak može da počne.

Kako je Vaskrs porodični praznik, za stolom će se taj dan naći svi članovi porodice, pa i oni koji za tu priliku moraju da doputuju iz daleka (ako ne na doručak, onda bar na ručak), a šta će se naći na stolu zavisi od običaja u tom kraju, navika i želja ukućana i mogućnosti i umeća domaćice. Ja taj doručak ne mogu da zamislim bez pogače, barene šunke, sira, kajmaka i mladog luka. Ma šta da Vas od svega toga privlačilo, prvi zalogaj kojim ćete se omrsiti posle dugotrajnog, ili kratkotrajnog, posta je jaje. To se, uglavnom, ne odnosi na one male čupavce koji su se već omrsili nekom od đakonija iz gnezda.

Posle doručka nastupa period kada će zvono na vratima zazvoniti milion puta. To deca iz komšiluka, naoružana cegerčićima i kesama, redom čestitaju Vaskrs i skupljaju šarena jaja, bombone, čokoladice, medenjake... I tako, taj sakupljački pohod traje sve dok ne dođe vreme ručka...

Šta će se na stolu naći za ručak, opet, zavisi od običaja u tom kraju, navika i želja ukućana i mogućnosti i umeća domaćice. Post je gotov i nikakvih ograničenja s te strane više nema. Nekadašnji običaj je da se peče jagnje na ražnju lagano, ali sigurno, ustupa mesto pripremi jagnjeće čorbe i malo većeg komada jagnjećeg mesa. Izuzetak, i nekad i sad, su one kuće koje slave Đurđevdan i u kojima će se tom prilikom prvi put pripremati jagnjetina, a vaskršnji ručak će se obaviti uz prasetinu. U svakom slučaju, nikakvo živinsko pečenje se ne sme naći na stolu, da sreća ne odleti. Od nedavno, sve više dobija na značaju i stari običaj da je Vaskrs „beli praznik“. Pravi se bela torta i beli kolači, a kuća se ukrašava belim cvećem. Lepo je i svečano je i svemu daje neki poseban, praznični ton.

Vaskrs se slavi tri dana: Vaskrs, Vaskrsni ponedeljak i Vaskrsni utorak. Ono što se ova tri dana ne sme smetnuti s uma je da se, umesto uobičajenih pozdrava, pozdravlja sa Hristos voskrese, a otpozdravlja sa Vaistinu voskrese. To i crveno jaje su, ipak, suštinska obeležja ovog važnog praznika.

Pobusani ponedeljak

Prvi ponedeljak sledeće sedmice je Pobusani ponedeljak. Negde je poznat i kao Vaskrs mrtvih jer je to dan posvećen sećanju na preminule rođake. Odlazi se na groblje i nose se, dan ranije za tu priliku obojena, jaja i hrana i to se ili ostavi na grobu ili odmah razdeli sirotinji koje tada tamo uvek ima. Valja se, kažu, za dušu pokojnika...

Spasovdan

Četrdeset dana posle Vaskrsa, odnosno, šestog četvrtka posle Velikog četvrtka se slavi Vaznesenje Gospodnje, dan kada se Hrist još jednom javio svojim učenicima, još jednom ih poučio šta da čine, blagoslovio ih i, na očigled svih njih, uzneo se u nebo. Praznik se još zove i Spasovdan jer se tog dana završila Hristova uloga spasenja ljudi koja je bila vezana za njegov boravak na zemlji. I ovaj dan je nekada bio obeležen specifičnim pozdravom Spasi Bože! i otpozdravom Na spasenije Hristovo!.

Duhovi

Pedeseti dan posle vaskrsenja Hristos, po već datom obećanju, šalje Svetog Duha na svoje apostole i učenike. Zbog toga se sa trodnevnom proslavom ovog velikog praznika, Silaska Svetog Duha na apostole, poznatijeg kao Duhovi, počinje pedesetog dana posle Vaskrsa (odatle poreklo još jednog od naziva, Pedesetica) odnosno, desetog dana posle Spasovdana i s njegovim završetkom se i završava ovaj dugi niz vaskršnjih praznika.

Da li ćemo ispeći jagnje na ražnju ili ćemo ispeći samo komad mesa, da li ćemo napraviti belu tortu ili nećemo napraviti tortu uopšte, nije toliko važno. Važno je da verujemo i poštujemo i da se potrudimo da oživimo našu bogatu tradiciju sa istim onim žarom sa kojim je dugo vremena potiskivana.

Autor: Gordana Milinković

Izvor: Becook