Vesti » Dnevnik 16.04.2008
Caruju nasilje i kriminal, policija retko reaguje
Dnevnik sreda, 16. april 2008.
Ovaj tekst je trebao da bude anketa o mišljenju mladih o preksinoćnom događaju u Futogu - u kojem je ubijen jedan, a teško ranjen drugi mladić - ali se pretvorio u svedočanstvo u kojem nema imena, nema fotografija sagovornika, čije se priče skoro u reč poklapaju, a govore o tome da srednjoškolci pod plaštom navijanja obavljaju mnoge mračne stvari, a da se policija u to baš i ne meša. Kratki razgovori obavljeni su sa srednjoškolcima koji su išli kućama ili u školu, i svaki put čula se ista rečenica: nemoj da me slikaš, neću da kažem ime.
Čega se to omladina boji? O čemu to žele da pričaju, ali ne javno i šta se to zna, a da svi koji rade s decom ćute o tome? Gruba skica, iscrtana šturim rečenicama srednjoškolaca, od kojih neki priznaju da su navijači, a drugi i da znaju učesnike tuče u Futogu, na prvi pogled ličila bi na trougao, na čijim temenima se nalaze navijači, kriminalne grupe i policija.
Jedini sagovornik koji je pristao na fotografisanje i dao nam podatke o sebi, ali čije ćemo samo inicijale iskoristiti, kazao je da odavno traju prepucavnja između navijača, ali da policija ne reaguje na takve događaje. V. J. kaže da zna za slučaj kada je komšijin sin prebijen u jednoj takvoj tuči, u kojoj mu je stradao bubreg, da je to prijavio policiji, ali da se od tada ništa nije dogodilo. On je za zakone strožije od onih u Evropskoj uniji, a smatra da bi mladići trebali da vijaju devojke, a ne da se tuku.
- Znam tog što je ubijen u Futogu. Ne mogu ništa da kažem o tome. Nemojte me slikati - navodi mladić koji s drugovima čeka autobus. Malo dalje, još jedna grupa mladića izlazi iz Elektrotehničke škole. - Ma znam tog što je ranjen. To je Ćevara, nema on nikakve veze s navijačima, ne znam odakle vam da je on navijač - kaže srednjoškolac, dok drugovi dobacuju da su trebali samo pesnicama da se obračunaju, a ne pištoljima.
Jedan od njih, s rukama na licu, kaže da je već bio žrtva navijača koji ne navijaju za njegov tim. Kako je rekao, često navijačke grupe ulaze u škole i maltretiraju i tuku one čija im se klupska obeležja ne dopadaju.
Kod još jednog momka čujemo sličnu priču. I on je iscrpan, ogorčen na policiju, za koju kaže da ima interesa u svim ovim događajima i da reaguje samo kad su ti interesi ugroženi.
- Pa vidite, taj momak koji je ranjen, živi sam, vozi motor od 10.000 evra, i ko zna čime se bavi. I naravno, nije navijač. Zaista ne znam kakva je veza između njega i ostalih koji su učestvovali u tuči, ali znam da nije navijač - rekao je i brzo se izgubio.
Većina naših sagovornika ima od 16 do 18 godina. Đaci su, torbe su im na leđima ili ramenima i veoma dobro su u upućeni u dešavanja koja se odvijaju na novosadskom asfaltu. Sudeći po nekoj neformalnoj statistici, možemo da zaključimo da se ovde radi o javnoj tajni, o kojoj srednjoškolci sve znaju, ali i uporno ćute. Omerta o uslovima u kojima odrastaju i postaju ljudi, tvrda je kao kamen. A, o sportu, ovde nije bilo ni reči. Niti o klubovima. Samo o nasilju i kriminalu, zaogrnutim u plašt obojen bojama fudbalskih klubova. I sada već dobro natopljenom krvlju mladih ljudi, o kojima, izgleda, niko ne vodi računa, niti na njih računa.
svetozar.krstic@dnevnik.co.yu
Poslato 15.04.2008
Čega se to omladina boji? O čemu to žele da pričaju, ali ne javno i šta se to zna, a da svi koji rade s decom ćute o tome? Gruba skica, iscrtana šturim rečenicama srednjoškolaca, od kojih neki priznaju da su navijači, a drugi i da znaju učesnike tuče u Futogu, na prvi pogled ličila bi na trougao, na čijim temenima se nalaze navijači, kriminalne grupe i policija.
Jedini sagovornik koji je pristao na fotografisanje i dao nam podatke o sebi, ali čije ćemo samo inicijale iskoristiti, kazao je da odavno traju prepucavnja između navijača, ali da policija ne reaguje na takve događaje. V. J. kaže da zna za slučaj kada je komšijin sin prebijen u jednoj takvoj tuči, u kojoj mu je stradao bubreg, da je to prijavio policiji, ali da se od tada ništa nije dogodilo. On je za zakone strožije od onih u Evropskoj uniji, a smatra da bi mladići trebali da vijaju devojke, a ne da se tuku.
- Znam tog što je ubijen u Futogu. Ne mogu ništa da kažem o tome. Nemojte me slikati - navodi mladić koji s drugovima čeka autobus. Malo dalje, još jedna grupa mladića izlazi iz Elektrotehničke škole. - Ma znam tog što je ranjen. To je Ćevara, nema on nikakve veze s navijačima, ne znam odakle vam da je on navijač - kaže srednjoškolac, dok drugovi dobacuju da su trebali samo pesnicama da se obračunaju, a ne pištoljima.
Jedan od njih, s rukama na licu, kaže da je već bio žrtva navijača koji ne navijaju za njegov tim. Kako je rekao, često navijačke grupe ulaze u škole i maltretiraju i tuku one čija im se klupska obeležja ne dopadaju.
Kod još jednog momka čujemo sličnu priču. I on je iscrpan, ogorčen na policiju, za koju kaže da ima interesa u svim ovim događajima i da reaguje samo kad su ti interesi ugroženi.
- Pa vidite, taj momak koji je ranjen, živi sam, vozi motor od 10.000 evra, i ko zna čime se bavi. I naravno, nije navijač. Zaista ne znam kakva je veza između njega i ostalih koji su učestvovali u tuči, ali znam da nije navijač - rekao je i brzo se izgubio.
Većina naših sagovornika ima od 16 do 18 godina. Đaci su, torbe su im na leđima ili ramenima i veoma dobro su u upućeni u dešavanja koja se odvijaju na novosadskom asfaltu. Sudeći po nekoj neformalnoj statistici, možemo da zaključimo da se ovde radi o javnoj tajni, o kojoj srednjoškolci sve znaju, ali i uporno ćute. Omerta o uslovima u kojima odrastaju i postaju ljudi, tvrda je kao kamen. A, o sportu, ovde nije bilo ni reči. Niti o klubovima. Samo o nasilju i kriminalu, zaogrnutim u plašt obojen bojama fudbalskih klubova. I sada već dobro natopljenom krvlju mladih ljudi, o kojima, izgleda, niko ne vodi računa, niti na njih računa.
svetozar.krstic@dnevnik.co.yu
Poslato 15.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari