Za i protiv

Prosto neverovatno zvuči, ali i lustrativno, da Narodno pozorište “Toša Jovanović” iz Zrenjanina 45 godina nije izabrano u program prestižnog festivala Sterijino pozorje. Zrenjaninski teatar ove godine ponovo kreće od nule, jer je njihova predstava “Heroj nacije” Ivana M. Lalića, u režiji Egona Savina, prepoznata kao dovoljno kvalitetna i krajem maja, početkom juna, naći će se na još jednom takmičarskom testu- na Pozorju. Ako je suditi po pet osvojenih nagrada na nedavno održanom festivalu u Jagodini (“Dani komedije”), onda joj se dobro piše. Ako je suditi po preksinoćnoj izvedbi na otvaranju 58. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, predstava “Heroj nacije” u najmanju ruku pleni svojom diskutabilnošću, koja može otvoriti “milion” (ne)sporazuma.

Ako su scenografije Miodraga Tabačkog nešto što je odavno veoma teško osporavati, kritikovati, ni “Heroj nacije” nije izuzetak. Prosto je zadivljujuće s kolikom tačnošću je naš proslavljeni scenograf odgovorio postavljenom zadatku, kreirajući maestralan pozorišno-televizijski okvir za ono što će uslediti, odnosno za ono što se dešava na sceni, i u komadu Ivana M. Lalića koji po mnogo čemu, u pozitivnom smislu, podseća na drame Dušana Kovačevića.

Ipak, najimpresivniji “detalj” zrenjaninskog ostvarenja svakako je gluma Jovana Toračkog koji je središnji i praktično jedini razlog zbog kojeg se predstava ne raspadne u paramparčad, sve sa “kutijom kojom se gleda u daljinu” (televizija), zvezdom petokrakom i “Vilerovim” goblenima Miodraga Tabačkog.Torački birljantno tumači Budimira Životića, žilavog i životnog čoveka, kontrolora karata, s kojim je bog-sudbina-televizija odlučila surovo da se poigra i proglasi ga mrtvim, čineći idealan okvir za komediju (apsurda) situacije.

Dan Novosađana

Novosađani su glavni gosti današnjeg programa 58. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine. Prvo će se u 11 časova odigrati predstava “Dina i oblak”, u režiji Emilije Mrdaković, Pozorišta mladih, a u večernji termin rezervisan je za Srpsko narodno pozorište i predstavu “Ja ili neko drugi” Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića. U okviru pratećeg programa u Pozorišnom klubu “Zeleno zvono” održavaju se promocije izdanja Pozorišnog muzeja Vojvodine, razgovor o mladim rediteljima, dok će se na sceni u podrumu zrenjaninskog pozorišta odigrati predstava studenata glume u klasi Jasne Đuričić Akademije umetnosti iz Novog Sada.

U pozorišnom realiti šou koji je na granici preoštre kritike pretvoren u “bizariti” šou, autorski tim Lalić/ Savin opasno su blizu da parodirajućim izvrgavanjem ruglu aktuelnog medijskog trenda (koji je usput revolucionarizovao ne samo televiziju, nego i ostale medije) s prljavom vodom iz korita prospu i dete, kako se to u narodu kaže. Međuljudski, pa tako i porodični odnosi kao u slučaju familije Životić jesu u krizi, možda su i neljudski, ali životinjski baš i nisu.Zanatski je sve u “Heroju nacije” znalački, precizno, čisto i dosledno urađeno (mada rediteljski “rukopis” direktno asocira na Romčevićev “Paradoks” u somborskom Narodnom pozorištu koji takođe potpisuje Savin) i tu nema priče.

Istina, nakon urnebesnog početka veći deo predstave se vrti oko istog motiva (smrti živog čoveka) i pored silne dinamike ulazaka/ izlazaka (narikače, grobari, novinari...), odnosa među akterima (muž/ žena/ njihovo “dete”- večiti student...), usputnih motiva (postsocijalizam, religioznost, sindikalnost...), a drama Budimira Životića ostaje na suvom. Čak i nju na kraju pojede pozorišni pamfletizam protiv televizije koja je u stanju da običnog, prilično srećnog i zadovoljnog čoveka, unezveri do ludila, sve u cilju kreiranja “multimedijalnog spektakla za široke narodne mase”.

A sam Torački na okruglom stolu održanom posle izvođenja indikativno izjavljuje da se “pridržavao za vazduh”...Nesumnjivo, predstava “Heroj nacije” zrenjaninskog Narodnog pozorišta teško da nekog može ostaviti ravnodušnim. Teško je izvagati sve “pro et contra” momente, ne povlađivati slatkoj osveti medija koji gubi trku od novog, moćnijeg. Teško je objasniti kako nešto toliko aktuelno i savremeno deluje anahrono, kako to da je “Heroj nacije” uspeo(?) da spoji prevaziđenu generacijsku vizuru socrealista, “titoista”, sa kod nas ultraaktuelnim, “modernim” fenomenom najgledanijih TV emisija... Ipak, izgleda da je najteže bilo ući unutra, u problem, a ne ostajati tamo negde, napolju, i navijački komentarisati.

Igor Burić

Poslato 15.04.2008