Čekajući fajront - Dragoljub Petrović

Svaka budala sad ima dozvolu da me ubije - rekao je Slavko Ćuruvija kada je u Politici ekspres, pet dana pre nego ga je neka NN budala i ubila, izašao komentar izvesne osobe opisanih karakteristika po imenu Miroslav Marković. Prošlo je otad devet godina, a nijedna od ove dve budale nije dočekala pravdu. Ni ubica, ni lokator. „Ćuruvija je dočekao bombe“ kao što je tada u komentaru vazda „pravolinijskog“ Ekspresa, evet efendije svih režima, Politikinog polutabloida koji se sam od sebe ugasio uz jedan ropački trzaj nedugo posle petooktobarske revolucije glasio naslov komentara dotičnog Miroslava Markovića koji je u udarnom terminu citiran na tada ozloglašenoj državnoj televiziji.

Komentar je bio vrlo aktuelan i u tom a i u ovom momentu. Da vidimo: „... je li to bio trenutak kada je izdaja dostigla najvišu tačku, kako je rekla profesor Mirjana Marković, objašnjavajući da izdaja nije uvek i neizostavno bila direktna i brutalna, pa nastavila: ‘Kao što je na primer meni izgledala pre neki dan kada mi je u JUL-u vlasnik jednog beogradskog dnevnog lista rekao da podržava SAD u njihovoj želji da bombarduju Srbiju i da će to bombardovanje Srbe naučiti pameti’. Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji. Danas, kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali“. To je zaključak odštampanog i reemitovanog užasa Ekspresovog komentatora, koji se, verovatno, nadao da će njegova opaka bljuvotina biti zaboravljena, ali uzalud se nadao. Dabome, taj Miroslav Marković nije dobio azil u Rusiji, pošto ni gospođa „cvetak zanovetak“ i ostala mnogobrojna rodbina nisu imali nameru da baš sve poltrone i poštovaoce vode na put oko sveta, pa je ostao u Beogradu, negde, zaboravljen, a i da mu se šta drugo desilo ne bi niko ni primetio, ali ne bi me čudilo da ga ovih dana postave kao portparola raznoraznih veseljaka koji su krenuli u obračun sa domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima svih fela i profila.

Matija Bećković ima jednu pesmu u kojoj kaže: „Najprije je Vuk izdao, najposlije jedini on nije“. Vuk Branković, istorijski je utvrđeno, nije bio izdajnik na Kosovskom boju, ali ga je mit, a Srbi su nepresušna fabrika mitova, žigosao za vijek i vjekov. U sveopštoj euforiji oko Kosova, kad emocije likvidiraju razum, kad se pravovernost „našoj stvari“ dokazuje nošenjem bedža ili majice s adekvatnim podrazumevajućim natpisom, kad nas ubeđuju da i klinci iz jaslica moraju učiti komplet repertoar slepih, slabovidih i ostalih guslara, ispostavlja se da je onaj Marković bio jedan nežni komentator. Željan jedino da svojom pisanom rečju doprinese prirodnoj eliminaciji kvislinga i drugih domicilnih ništarija nespremnih da shvate svu inteligenciju voljenog polubožanstva s kućom na Dedinju.

Etiketa izdajnika u Srbiji danas se opet lakše lepi nekome na čelo nego umetnička fotografija krastavca na teglu kornišona. Biti s nadležnog mesta označen kao izdajnik ovdašnji - ponekad je bila stvar prestiža. Značilo je to da si pošten čovek. Srpski sudovi poslednjih godina rehabilituju „narodne neprijatelje“ od pre 60 godina, kada su revolucionarni bašibozuci odokativno procenjivali ko je skrenuo s utabanog puta svetske revolucije. Sadašnje etiketiranje je opet odokativni metod. Ako se na njihovom „kosovometru“, aparatu za merenje patriotizma, ne pokaže željeni rezultat, najbolje vam je da kačket navučete do obrva. U suprotno čelo će vam ličiti na teglu turšije.

Autor:

Dragoljub Petrović