Bez jasne ideje i odlučne volje gradskih vlasti

Trideseti Salon arhitekture u Beogradu bio je povod za deo stručne javnosti da na tribini, održanoj u četvrtak u Muzeju prmenjene umetnosti, ponovo pokrene pitanje obnove i rekonstrukcije Starog sajmišta. Iako su pojedini učesnici skupa izneli polarizovane stavove o temi za koju čitavih pola veka nema adekvatnog rešenja, opšti zaključak je da u srpskoj javnosti i dalje ne postoji odlučna volja da se pitanje ovog memorijalnog prostora trajno reši, o čemu svedoči i odsustvo predstavnika gradskih vlasti na sastanku.

Primamljiva lokacija za investitore

"Staro sajmište se nalazi na urbanistički gledano izuzetno primamljivoj lokaciji, pa je samo stvar programskog opredeljenja da li će se Grad boriti za ovaj prostor. Čini se da bi lako bilo pasti u iskušenje da se prostor ustupi investitorima, koji onda mogu da rade šta žele sa njim", primetio je Antonije Antić, direktor Urbanističkog zavoda Beograda.

Na tribini su, između ostalih, govorili i profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Mustafa Muzić, profesor komunikacije, kulture i medija na FDU Milena Dragićević Šešić, direktor Urbanističkog zavoda Beograda Antonije Antić, kao i predstavnici Udruženja za zaštitu graditeljske i prirodne baštine Srbije Naša Srbija (Serbia nostra) i predstavnici umetnika iz ateljea na Starom sajmištu. Na tribini se diskutovalo o postojećim inicijativama, od toga da se napravi muzej holokausta ili tolerancije, do vizije mladih arhitekata koje u tom prostoru vide značajni potencijal za kulturne sadržaje, čije postojanje po njihovom mišljenju ne uništava niti potire sećanje koje na ovom prostoru postoji. "Pitanje je kako da se ideje za muzej holokausta pretoče u jedinstvenu ideju sa vizijom. Pri tom, moramo videti da li u srprkoj javnosti postoji konsenzus o tome kako ideju holokausta treba predstaviti, jer nismo samo mi trpeli, već smo i činili holokaust", rekla je Milena Dragićević Šešić.

Studenti arhitekture koje je prostor Starog sajmišta inspirisao za različita idejna rešenja ovog prostora, istakli su mogućnost stvaranja mesta za razmenu naučnih, a u izvesnoj meri i kulturnih ideja, što je, inače i bila njegova funkcija 1937. godine, kada je nastao.

U prilog tome verovatno ide i postojeći urbanistički plan iz 1992. godine koji omogućava gotovo potpunu rekonstrukciju delova arhitektonske celine koji su krajem Drugog svetskog rata srušeni, ali ne određuje šta bi bili eksplicitni sadržaji kompleksa. Na drugoj strani, vraćanje na ideju iz 1937. godine, a neosvrtanje na zločine koji su se na tom prostoru desili neprihvatljivo je i predstavlja odbijanje jednog društva da se suoči sa prošlošću, smatra istoričarka Olga Manojlović Pinter.

Na tribini je između ostalog i predočeno da bi najbolje rešenje bilo oformiti preduzeće koje bi se bavilo ovim pitanjem, sa svim pratećim problemima koje bi rekonstrukcija Starog sajmišta nosila. "Niko, na primer, ne zna tačno koliko ljudi živi na tom prostoru, ni tačan broj objekata u međuvremenu izgrađenih, kao ni gde bi se ti ljudi iselili", navela je, kao primer složenosti rešavanja problema Starog sajmišta, glavni arhitekta Novog Beograda Ivana Milenković. B. D. Belčević