Arhiva » Vesti » Dnevnik 19.04.2008
O MIRISU I OŽILJCIMA NA LICU GRADA 2
Dnevnik subota, 19. april 2008.
Kuća bez imena kao selo bez crkve
Piše: LJubinko Pušić
Duh svakog mesta sačinjen je od znakova i od imena. Imena su u gradu, kao reči u jeziku, njegov početak i smisao. Kuće mogu da se sruše, knjige da se spale, ljudi su ionako krhki, i jedino što ostaje su imena. Svako ime je oznaka identiteta: bića i mesta, ali i stvari. Dati ime nečemu znači priznati ga za svoje. Isto je kada su u pitanju mesta, ali i kuće. Ponekad, kada je grad u pitanju, imena se mogu shvatiti i kao simboli, opleteni oko njegovog istorijskog stabla ali koji, često, ne dorastaju do današnjice.
Mnoge kuće u gradovima opervažene su svojim imenima, a njihova množina i raspored daju mu onu specifičnu aromu kojom se nepogrešivo razlikuje od drugih gradova. Ta imena sastavni su deo istorijskih slojeva nataloženih preko urbane ovovremenosti, ali su u isto vreme i svetle tačke koje omogućavaju jasnoću kognitivne mape grada. To svakako nisu obična imena već svojevrsni zaštitnici kućnog praga, znak nečega što zrači iz kuće, njenih stanovnika ili gospodara.
Nije tako samo s istorijskim gradovima čija prošlost zadire u srednjovekovlje. Svaki grad ima svoje pamćenje koje je utemeljeno na imenima čiji su vlasnici kuće. Ako ih nema, to se u nekim slučajevima postiže fikcijom kakvu je, na primer, jednom upriličio Arsenije NJegovan (B. Pekić: “Hodočašće Arsenija NJegovana”), išetavši prvi put nakon 27 godina dobrovoljnog zatočeništva na kaldrmu svog voljenog Beograda. Sećajući se, kaže: “Počeh kućama da nadevam imena. Najpre imena, a potom i nadimke. Valjalo ih je razlikovati kao što se živa bića razlikuju, po stvarnim osobinama, a ne po ulicama u kojim su bile sazidane”.
Otuda su i Sofija, Evgenija, Kristina, Emilija, Serafina, Katarina, Natalija, Varvara, Dafina, Anastazija, Julijana, Teodora, Irina, Ksenija, Evdokija, Angelina i Simonida, ne samo ženska imena nadenuta izmaštanim ili stvarnim kućama već i jedno obeležje grada koji teži tome da ima svoj identitet. Samo dobre i prepoznatljive kuće zavređuju pamćenje koje traje duže od turističkih vizitacija ili stranice u istoriji arhitekture i umetnosti. To što tek neke kuće ulaze u lepu književnost niti je novo, niti mora da bude osobito interesantno. Možda se ukupno naše razumevanje kuće svodi u okvire Bašlarove poetske maštovitosti i poimanja prostornosti, to jest, da je najdragocenija osobina kuće da “pruži utočište sanjarenju”.
Zamislite familiju koja s vremena na vreme, već prema potrebi, menja prezime koje je stekla. To, razume se, ne ide. Ima takvih vlasništava koja se ne menjaju, ne otuđuju, ne podležu vremešnosti, niti su, pak, ikada u modi. Mada, ima takvih imena i prezimena kojima njihovi vlasnici nisu zadovljni, te ih, postajući svesni toga ili uobražavajući razloge, menjaju. (Kod nas, posebno u Lici, tradicionalno postoje neka prezimena s “nezgodnim” značenjima koja njihove vlasnike, naročito kada se približe gradu, postiđuju). Tada, kada vlasnik odluči da se oprosti od svoje nezadovoljavajuće najpersonalnije identifikacije koja ga kao pojedinca obeležava, to je samo njegovo pravo i kao takvo nije podložno komentarisanju. Od onog prvo rečenog još manje je zamislivo da neko drugi pokuša da vam menja ime jer, eto, on procenjuje da vam iz ovog ili onog razloga ono nikako ne odgovara. Budalasto, priznaćete.
Kada se ulica “rodi”, ona prirodno dobija svoje ime. Ono je, kao i ime kod čoveka, na neki način obeležje vremena u kojem je nastalo. I ljudi počinju da žive i saživljavaju se s imenom ulice koja im je dodeljena. Dakle, nisu oni ti koji su odlučivali o imenu ulice (kao što obično, bar kod nas, nisu mogli da odlučuju ni u kojoj će ulici stanovati, što je jedna sasvim posebna tema), već ju je neko ranije odredio: razne komisije, umišljeni gradski mentori, kojih je vazda bilo premnogo, moćni pojedinci ili je ono, nuto sreće, izviralo iz samog mesta. Ukoliko je reč o ovom poslednjem, u pitanju su najlepša, najsmislenija i, reklo bi se, na prvi pogled najtrajnija imena; a nisu. Šta je prirodnije nego da se ulica nazove prema zatečenom toponimu koji uvek ima svoju, po pravilu lepu priču i dubok koren? Za ime sasvim dovoljno. S ostalim geografskim pojmovima to već nije slučaj.
Internacionalni geografski nazivi mogu da nam se, kada s nekom državom za koju se to ime takođe vezuje, prestanemo da se družimo – odjednom učine ne neprimereni već ružni. (Kao da je nakon razvoda među ljudima moguće zauvek poništiti sve stvari koje su te ljude vezivale). A i s nacionalnim geografskim pojmovima stvar nije najizvesnija. Kod nas smo bar navikli da i oni mogu da se menjaju jer smo mi narod koji neprestano obnavlja svoje istorijsko pamćenje! Tu su, onda, imenovanja ulica prema zanatima ili, pak, poslovima koji su nekada oblikovali njen urbano-morfološki ispis i ispunjavali socijalni sadržaj. S florom i faunom je stvar daleko izvesnija. Nalazeći se u mapama starih latinskih ili narodnih naziva, oni nikog ne povređuju. Otuda su to i najlepši nazivi za ulice, naravno, samo ukoliko s njom uspostavljaju neke veze. A s imenima ljudi po kojima bi trebalo da se ulice zovu je najteže.
Za razliku od naše, postoje neke sredine gde su ljudima istorijska imena tek usputnik ili sporednik u životu. Ili naprosto o tome nikada za života i ne razmišljaju. Postoje, međutim, i oni nesrećni ljudi, a s njima i gradovi (i ostala naselja) kod kojih je svako istorijsko ime svojevrsna potrošna roba. Jedno ime se potroši, nađe se drugo. Nema više ni kumova ni ponosa u imenu ulice. Svi možemo da postanemo kumovi, a kod nas je ponos već i tako nestalna kategorija.
Teško našim ulicama i gradovima kad tako brzo i jednostavno menjamo mapu sećanja. (Novi Sad, april 1994).
SUTRA: Naš i evropski grad
NARUDŽBENICA: Knjigu „Pisanje grada - urbana svakodnevica” LJubinka Pušića u izdanju „Prometeja”, možete kupiti u knjižari „Most”, Zmaj Jovina 22, u Novom Sadu, ili direktno kod izdavača na Trgu Marije Trandafil 11, E-mail prometej@eunet.yu, ili tel.021/422–245.
Poslato 18.04.2008
Piše: LJubinko Pušić
Duh svakog mesta sačinjen je od znakova i od imena. Imena su u gradu, kao reči u jeziku, njegov početak i smisao. Kuće mogu da se sruše, knjige da se spale, ljudi su ionako krhki, i jedino što ostaje su imena. Svako ime je oznaka identiteta: bića i mesta, ali i stvari. Dati ime nečemu znači priznati ga za svoje. Isto je kada su u pitanju mesta, ali i kuće. Ponekad, kada je grad u pitanju, imena se mogu shvatiti i kao simboli, opleteni oko njegovog istorijskog stabla ali koji, često, ne dorastaju do današnjice.
Mnoge kuće u gradovima opervažene su svojim imenima, a njihova množina i raspored daju mu onu specifičnu aromu kojom se nepogrešivo razlikuje od drugih gradova. Ta imena sastavni su deo istorijskih slojeva nataloženih preko urbane ovovremenosti, ali su u isto vreme i svetle tačke koje omogućavaju jasnoću kognitivne mape grada. To svakako nisu obična imena već svojevrsni zaštitnici kućnog praga, znak nečega što zrači iz kuće, njenih stanovnika ili gospodara.
Nije tako samo s istorijskim gradovima čija prošlost zadire u srednjovekovlje. Svaki grad ima svoje pamćenje koje je utemeljeno na imenima čiji su vlasnici kuće. Ako ih nema, to se u nekim slučajevima postiže fikcijom kakvu je, na primer, jednom upriličio Arsenije NJegovan (B. Pekić: “Hodočašće Arsenija NJegovana”), išetavši prvi put nakon 27 godina dobrovoljnog zatočeništva na kaldrmu svog voljenog Beograda. Sećajući se, kaže: “Počeh kućama da nadevam imena. Najpre imena, a potom i nadimke. Valjalo ih je razlikovati kao što se živa bića razlikuju, po stvarnim osobinama, a ne po ulicama u kojim su bile sazidane”.
Otuda su i Sofija, Evgenija, Kristina, Emilija, Serafina, Katarina, Natalija, Varvara, Dafina, Anastazija, Julijana, Teodora, Irina, Ksenija, Evdokija, Angelina i Simonida, ne samo ženska imena nadenuta izmaštanim ili stvarnim kućama već i jedno obeležje grada koji teži tome da ima svoj identitet. Samo dobre i prepoznatljive kuće zavređuju pamćenje koje traje duže od turističkih vizitacija ili stranice u istoriji arhitekture i umetnosti. To što tek neke kuće ulaze u lepu književnost niti je novo, niti mora da bude osobito interesantno. Možda se ukupno naše razumevanje kuće svodi u okvire Bašlarove poetske maštovitosti i poimanja prostornosti, to jest, da je najdragocenija osobina kuće da “pruži utočište sanjarenju”.
Zamislite familiju koja s vremena na vreme, već prema potrebi, menja prezime koje je stekla. To, razume se, ne ide. Ima takvih vlasništava koja se ne menjaju, ne otuđuju, ne podležu vremešnosti, niti su, pak, ikada u modi. Mada, ima takvih imena i prezimena kojima njihovi vlasnici nisu zadovljni, te ih, postajući svesni toga ili uobražavajući razloge, menjaju. (Kod nas, posebno u Lici, tradicionalno postoje neka prezimena s “nezgodnim” značenjima koja njihove vlasnike, naročito kada se približe gradu, postiđuju). Tada, kada vlasnik odluči da se oprosti od svoje nezadovoljavajuće najpersonalnije identifikacije koja ga kao pojedinca obeležava, to je samo njegovo pravo i kao takvo nije podložno komentarisanju. Od onog prvo rečenog još manje je zamislivo da neko drugi pokuša da vam menja ime jer, eto, on procenjuje da vam iz ovog ili onog razloga ono nikako ne odgovara. Budalasto, priznaćete.
Kada se ulica “rodi”, ona prirodno dobija svoje ime. Ono je, kao i ime kod čoveka, na neki način obeležje vremena u kojem je nastalo. I ljudi počinju da žive i saživljavaju se s imenom ulice koja im je dodeljena. Dakle, nisu oni ti koji su odlučivali o imenu ulice (kao što obično, bar kod nas, nisu mogli da odlučuju ni u kojoj će ulici stanovati, što je jedna sasvim posebna tema), već ju je neko ranije odredio: razne komisije, umišljeni gradski mentori, kojih je vazda bilo premnogo, moćni pojedinci ili je ono, nuto sreće, izviralo iz samog mesta. Ukoliko je reč o ovom poslednjem, u pitanju su najlepša, najsmislenija i, reklo bi se, na prvi pogled najtrajnija imena; a nisu. Šta je prirodnije nego da se ulica nazove prema zatečenom toponimu koji uvek ima svoju, po pravilu lepu priču i dubok koren? Za ime sasvim dovoljno. S ostalim geografskim pojmovima to već nije slučaj.
Internacionalni geografski nazivi mogu da nam se, kada s nekom državom za koju se to ime takođe vezuje, prestanemo da se družimo – odjednom učine ne neprimereni već ružni. (Kao da je nakon razvoda među ljudima moguće zauvek poništiti sve stvari koje su te ljude vezivale). A i s nacionalnim geografskim pojmovima stvar nije najizvesnija. Kod nas smo bar navikli da i oni mogu da se menjaju jer smo mi narod koji neprestano obnavlja svoje istorijsko pamćenje! Tu su, onda, imenovanja ulica prema zanatima ili, pak, poslovima koji su nekada oblikovali njen urbano-morfološki ispis i ispunjavali socijalni sadržaj. S florom i faunom je stvar daleko izvesnija. Nalazeći se u mapama starih latinskih ili narodnih naziva, oni nikog ne povređuju. Otuda su to i najlepši nazivi za ulice, naravno, samo ukoliko s njom uspostavljaju neke veze. A s imenima ljudi po kojima bi trebalo da se ulice zovu je najteže.
Za razliku od naše, postoje neke sredine gde su ljudima istorijska imena tek usputnik ili sporednik u životu. Ili naprosto o tome nikada za života i ne razmišljaju. Postoje, međutim, i oni nesrećni ljudi, a s njima i gradovi (i ostala naselja) kod kojih je svako istorijsko ime svojevrsna potrošna roba. Jedno ime se potroši, nađe se drugo. Nema više ni kumova ni ponosa u imenu ulice. Svi možemo da postanemo kumovi, a kod nas je ponos već i tako nestalna kategorija.
Teško našim ulicama i gradovima kad tako brzo i jednostavno menjamo mapu sećanja. (Novi Sad, april 1994).
SUTRA: Naš i evropski grad
NARUDŽBENICA: Knjigu „Pisanje grada - urbana svakodnevica” LJubinka Pušića u izdanju „Prometeja”, možete kupiti u knjižari „Most”, Zmaj Jovina 22, u Novom Sadu, ili direktno kod izdavača na Trgu Marije Trandafil 11, E-mail prometej@eunet.yu, ili tel.021/422–245.
Poslato 18.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari