Nema metafore za haotično doba

Nedavno je u Beogradu, povodom dodele Povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije i pedeset godina književnog stvaranja Radoslava Zlatanovića, poznatog srpskog pesnika s Kosova i Metohije, ova najstarija književnička organizacija u nas, na svojoj čuvenoj tribini u Francuskoj ulici broj 7, organizovala samostalno književno veče ovog stvaraoca. Bila je to neposredna kopča i za ovaj intervju.

Poznati ste kao dobitnik, a još više kao gubitnik, na poslu, i u privatnom životu?

- Da, to stoji. Bio sam srpski narodni buntovnik u vreme režima koji je bio uperen protiv srpskog življa na Kosovu i Metohiji. Bio voljen i ostavljan, u susretima, i u životu, sa mnogim devojkama i ženama, među kojima su neke junakinje i moje poezije. Inače, sve sam doživljavao direktno srcem, i to jako košta! Bio sam običan fizički radnik, kopač, kosač, skitnica, nosač, i spavač, na železničkim i autobuskim stanicama, učitelj, nastavnik, novinar prištinskog Jedinstva, glavni urednik književnog časopisa Stremljenja, narodni poslanik, crtač, prevodilac... Po školskoj spremi ja sam profesor engleskog jezika. Rođen sam, inače, daleke 1936. godine (koju, u pričama u dokolici, ne priznajem, jer je, kažem, „to verovatno neka teška greška matične službe“) u selu Mučivorcu kod Kosovske Kamenice.

Osim Povelje za životno delo UKS, vi ste dobitnik i drugih uglednih priznanja kao što su - Vukova nagrada, Gračanička povelja, „Lazar Vučković“, „Borski grumen“, Javno priznanje grada Prištine, Decembarska nagrada Kosova i Metohije, „Pesničko uspenije“ i „Dimitrije Kantakuzin“. Šta vam to znači u godini obeležavanja pedesetogodišnjeg jubileja?

-Obično, video sam, mnogi umetnici na ovo pitanje odgovaraju kao o zanemarljivom događaju u njihovom životu. Lažu! (To se vidi po tome koliko oni dramatično, žestoko reaguju kad priznanje dobije neko drugi, a ne oni!) Nagrade svakom živom čoveku, pa i meni, u stvari, mnogo znače. To su ona vidljiva krila koja vam daju novu snagu, koja vam otvaraju od nebesa dveri. Jedino sam odbio, kao i većina srpskih umetnika, Decembarsku nagradu, jer smo saznali da nosi separatistička obeležja. Problem je jedini u tome kad neku nagradu dobijete! Na primer, ja sam tek nedavno saznao od uglednih srpskih pesnika iz Niša, Dobrivoja Jevtića i Dimitrija Milenkovića, da sam neke, 1984. godine, sa svojom zbirkom pesama „Vikanje na stoku“, objavljenoj u beogradskoj „Prosveti“, bio u najužem izboru za nagradu „Branko Miljković“. Kamo sreće da sam je tad dobio! (Dobio ju je zasluženo, Vasko Popa. OK, ali ona je njemu, tad, bila samo jedna u nizu kolekcija od nagrada!). Znate šta pisac hoće da kaže: bilo je to pravo vreme moje stvaralačke potencije!

Koji je, po vama, i gde čuči, taj tajni ključ pisanja?

- Kad se i zašto rađa ta neopisiva erupcija, taj neponovljivi čin, sličan Božjem otkrovenju u malom, kako se razvija i manifestuje sve do gašenja te velike zlatne poluge i elipse, to je tajna o kojoj niko dosad nije dao pravi odgovor. Sve „učene“ teorije su samo obična nagađanja, naklapanja. Pozovimo, među mali milion poznatih teoretičara, recimo, jednog pronicljivog ruskog „starca“ Viktora Šklovskog, koji je imao običaj da za stvaraoca, i junake njihovih dela, kaže: čovek ne na svom mestu! Tu smo, sad, bliži nekoj, doduše još uvek maglovitoj, istini. To je kao kad trogodišnje dete rukom pravi crtež! On je, kao takav, istinitiji od crteža jednog Mikelanđela ili Pikasa! Pesniku verovatno pridržava ruku onaj mladi, bucmasti šeret, Kupidon, anđeo nedokučivog osmeha, koji, pri tom, sve vreme neodgovorno, nekontrolisano duva u svoj rog! Zašto, na primer, ni najobrazovaniji ljudi ovoga sveta kroz svu civilizaciju, pa i geniji među njima, nisu umeli da pišu poeziju? Ili su, ako su to i činili, imali krajnje neuspeli rukopis. Poezija „traži“ da se nekako izgubiš... Da, uslovno rečeno, prilično poludiš. Volt Vitmen je poezija! Da čitalac ima utisak, kako sam Sokrat na tu temu govoraše, da ništa ne znaš. Da, zapravo s njim, čitaocem, tu na licu mesta, pred njim samim, i s njim zajedno, tražeći od njega pomoć, ispisuješ taj tajni, čudesni jezički projekat. Taj nemogući, nemušti govor. Koji vešto kradeš od samog Velikog Stvoritelja! Pokazivanje znanja iz raznih oblasti, iz nauka, ne sme da se pokaže direktno, ogoljeno. U tom slučaju, to deluje kao surogat, kao izveštačeni tekst, kao filozofski ogled, kao sudska presuda, kao školski čas znanjem dobro potkovanog profesora.

Imali ste buran život? Istrčavali ste ponekad pre vremena? Gde vas najpre vodi sećanje na tu temu?

- Istina je živa! Kao prizrenski srednjoškolac, posle mog napada na direktora škole Ristića, zarad njegovog mešanja u izbor omladinskih rukovodilaca, morao sam da pređem na školovanje u Vranju. U vreme kad, tako reći, nisam imao hleb da jedem i nisam imao novca za autobus, ili voz, nego pešice prevalim put od Prizrena do Vranja! Tada počinje moj život nosača na autobuskim i železničkim stanicama, kopanje kukuruza seljacima u okolnim selima, ali ubrzo i moje pisanje za novine i radio-stanice, moje novinarsko krštenje. Ali i spisateljsko krštenje.

Tako je počelo. A posle?

- Spoznao sam život pre vremena, ili, pre će biti, u pravo vreme. Kasnije? Među prvima u Beogradu, kao taze član Udruženja književnika Srbije, daleke, valjda 1963. godine, u Francuskoj 7, potpišem ono poznato pismo „Predlog za razmišljanje“. Sedim, u povratku, u vozu, sa Antonom Pšakuom, jednim od najvećih albanskih pisaca na Kosmetu, inače mojim dokazanim drugom iz prizrenskih srednjoškolskih dana, u čiju iskrenost i prijateljstvo nikad nisam posumnjao, i on mi kaže: „Rade, pogrešio si! Ne što to meni, kao Albancu, smeta, jer mi ne smeta, nego što ćeš, sad, kad se vratiš, doživeti tešku osudu od samih svojih Srba!“. I kao što je rekao, već sutra, u redakciji lista Jedinstvo se zakazuje partijski sastanak (SKJ), na koji dolaze čelnici iz Pokrajinskog komiteta i traže moje otpuštanje s posla, zabranu pisanja u novinama! Posle, kad su teroristi napali čuvenu kaluđericu, igumaniju Tatjanu u Gračanici, ja opet prvi javno dignem glas! Mudriji su, tad i kasnije, ćutali. Među prvima, a zajedno s poznatim piscem Petrom Sarićem, mojim životnim drugom i kolegom, 1984. godine napišem ono poznato „Otvoreno pismo svim rukovodstvima SKJ“ i nosiocima vlasti na Kosmetu, u Srbiji i Jugoslaviji, u kojem javno žigošemo nepravdu i torturu koja se vrši nad srpskim narodom na Kosmetu. To pismo su u noćima kada smo ga tajno nosili potpisali maltene svi živi kosmetski srpski pisci. Bio je to prvi pisani dokument uopšte koji je pokopao strah i odvažno, smelo, uz opasnosti po goli život za njegove autore i potpisnike, pozivao Srbe, hrabrio ih, da imaju pravo da se pobune protiv režima koji im je, a na njihovoj sopstvenoj zemlji, usred slobodne Evrope obezbedio klasično ropstvo. To je istorija! Svi kasniji papiri i demonstracije, srpski mitinzi poznati pod sloganom „dogodio se narod“, dogodili su se kasnije. Danas mnogi srpski zaljubljenici u NATO ubice i druge lopove, hohštaplere i međunarodne razbojnike, i imaju običaj da to vreme krste pogrdnim, nedoličnim imenicama i pridevima. U vreme kada smo prolazili kroz Beograd i Novi Sad i pozivali na rušenje antisrpskog režima austrougarskog kaplara Broza, isti ti, koji su danas često na vlasti, bili su se tad zabili u mišju rupu. Žalili su se kako im mi, Srbi s Kosova i Metohije, zagorčavamo život, vređamo im legendu Broza, ugrožavamo im udobnosti, mir, slobodu! Ja se tog vremena i tih akcija ne stidim. Ne kajem se. Ponosim se na jedan uspravan život. Pozivam te smrdljive političare koji zarad šačice, ili, Boga mi, možda i vreće zelenih novčanica, dolara, sad otvoreno rade, zajedno sa evropskim i svetskim aždahama, na drobljenju i brisanju Srbije sa geografske mape - na javni duel pred milionskim televizijskim gledalištem. Da vidimo koje su dobro oni učinili za srpski narod, koji već osam punih godina grca u nezaposlenosti, bedi, gladi, lažnim obećanjima. Taj novi, demokratski režim, odmah po ubistvu premijera Zorana Đinđića, u represivnoj akciji Sablja, bukvalno kao u nekom klasičnom fašističkom režimu, bez saslušanja i presude, pozatvarao je preko noći 13.000 Srba. Tada su se nosioci vlasti javno, preko novina, radija i televizije, hvalili što su uspeli da dok si rekao britva toliko Srba strpaju u bajbok! Ceo svet se tom nerazumnom činu u 21. veku, međutim, grohotom smejao! Pa, sad, čujemo, srpska vlada, preko leđa osiromašenih, do prosjačkog štapa dovedenih građana Srbije, isplaćuje velike novčane sume za nezakonito robijanje tih ljudi! Zašto bi to trebalo građani Srbije da plaćaju?! Nema opravdanja za taj besprizorni, sramni čin vlasti. Već osam godina čovek ne može u novinama da pročita vest da je negde podignut jedan most, fabrika, da je jedan jedini radnik negde zaposlen, pogotovo mladih! Pa gde to mi idemo? Tako li se, gospodo, ide u Evropu! Uz to, još bez Kosova i Metohije!

ISTINSKA LJUBAV ME OČELIČILA

Je li ostalo vremena za dokazivanje na drugim planovima?

- Koliko sam, tek, lomova imao u istinskim ljubavima, u prihvatanju, a potom u odbacivanju od žena. Prvo lepotica Zlata iz Gnjilana, moja prva supruga. Prvi mladalački lomovi, nesporazumi. Kad me je, pak, ostavila Abvesidora, hteo sam stvarno da umrem! Nisam mogao hleb da jedem. Slikar Petar Đuza i njegova Nena, cimer, kelejnik Kole (Slobodan Kostić), te braća po peru Ratko Deletić, Ratko Popović, Miraš Martinović i Radomir Stojanović su, pritajeno, na prstima nogu, dolazili do mog prozora od podstanarske gajbe, prisluškivali da li dišem, proveravali da li sam živ, ostavljali hranu i piće uz vrata! Ali se i na taj deo života ne žalim. I tako sam se čeličio!

KOSOVO ZNAČI ŽIVOT

Isterani ste s Kosova, a često ga pominjete?

- A da šta bih drugo! Svim nama Srbima, koji smo, kao ja, iliti moja braća Slobodan Kostić, Petar Sarić, Mirko Žarić, Pera Stefanović, Ratko Popović, Blagoje Savić, Dragan Kostić, Stoiljko Stanišić, Milan Mihajlović i toliki drugi pisci, rođeni na toj uistinu svetoj zemlji, ili prihvaćeni od nje, bilo da smo proterani, ili da smo na tim prostorima ostali, Kosovo i Metohija znači sam život! Da: Kosovo, Kosovo i Kosovo! I opet - Kosovo! Mi, proterani, kad-tad vratićemo se na svoju zemlju!

Da, pesniče, 21. je vek! Koji su putevi i stranputice života i poezije u njemu? Šta se događa u ramu novog milenijuma sa tim fenomenom koji se zove inspiracija?

- Dok bude života na zemljinom šaru, dotle će biti događaja, ljudi i žena, ljubavi, razloga da se živi i stvara. Da se peva. Na početku ovoga veka najveće razočaranje zove se politika i ekonomija. Najveće sile, a pre svega SAD, hoće da nametnu svoj model života. Uz to, najčešće, uz oružje, bombardovanja. A zbog profita u novcu, zbog novih rudnih blaga, zbog nafte. Tako je Amerika s lažnim razlozima ušla u Avganistan, Irak - evo, sad hoće i u našu malu, lepu Srbijicu! Nije zalud naš pesnički sabrat, Amerikanac Ginzberg, još pre trideset godina uzviknuo: „Ameriko,.. bi se sa svojom atomskom bombom!“ Ja verujem u moć reči! U moć baš pesničke reči. Jer ona, takva, dolazi, kraj svih tehničkih naprava i zastrašujuće moćnog oružja koje stoji nad našim glavama, kao opomena.

Čuje se da vi, proterani, ponekad u drugim delovima Srbije, gde ste se našli, ne uživate, kako se to kaže, sva građanska, ljudska prava?

- Nažalost, ne ponekad, nego često. Na primer, kada smo u pitanju mi književni stvaraoci, a i drugi umetnici, osim od velikog broja srpskih novinskih i elektronskih medija, totalno smo zaboravljeni i od same naše države. Od jednog dela srpske vlade, od pojedinih ministarstava! Oni koji vode politiku u oblasti kulture, spremni su da nas često sasvim otpišu, nas umetnike na Kosovu i Metohiji, ali i one u Vojvodini, u unutrašnjosti Srbije, U Republici Srpskoj, u Crnoj Gori, da ne govorim o Srbima iz dijaspore! Kad se u Beogradu prave antologije savremene poezije ili proze srpske, kad se dodeljuju nagrade, kada se planiraju putovanja, priznanja - na nas se redovno zaboravlja. Kao da ne postojimo!

Kako tu stvari stoje kad je u pitanju politika?

- Srpski političari su, osim nekih izuzetaka, ili naivni, ili pokvareni i kupljeni. Ne umeju da iskreno, ali stameno, brane interese srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Nijedna država u našem okruženju ne bi, da ga je imala, izgubila Kosovo! Našla bi načina da ga sačuva. LJuti smo na srpsku vladu zašto ne reaguje odmah kako treba reagovati čim se u međunarodnoj politici pojavi neko s velikim ovlašćenjima za Kosovo i Metohiju gde otvoreno radi za interese albanskog separatizma i terorizma. Kad je Marti Ahtisari, taj prljavi, kljakavi starac iz Finske, rekao da Kosovo ima ekonomsku, materijalnu podlogu za samostalnost, misleći, naravno, na prebogate srpske rudnike, iz Vlade Srbije niko se nije našao da mu javno skreše i skrene pažnju da su to vekovna srpska materijalna blaga, da zatraži njegovu neopozivu ostavku! Svaka druga država iz okruženja bi drukčije postupila.

Autor:

Mila Milosavljević