O MIRISU I OŽILJCIMA NA LICU GRADA 4

Bečki valcer na Trgu

Piše: LJubinko Pušić

Evropski grad pre svega znači građansko društvo. Nijedan gradonačelnik ni gradska vlast to nisu u stanju da naprave. Jer, reč je o dugotrajućem procesu

Kod nas je danas postalo „in“ tvrditi da su nam gradovi postali evropski, ili, pak, tome streme i samo što takvim nisu postali. Najčešće, reč je o marketinškom sloganu nesrećnih gradonačelnika. (Nesrećni su utoliko što ili istinski ne shvataju o čemu je reč ili što shvataju da nemaju moći da stvar obrnu u korist gradova kojima upravljaju, ali se drže svojih političkih pozicija koje su im bile odskočna daska za gradonačelnikovanje). Evropski grad postoji utoliko ukoliko postoji evropska kultura. Kao što znamo, ona ne postoji, reč je o jednom od mnogih mitova koji su se mogli “prodati” onima poput nas, koji su i sami skloni proizvodnji i mazohističkom uživanju u mitovima. Žan-Mari Domenak jasno kaže da “ne postoji evropska kultura”, te da je “razmetati se ‘evropskom kulturom’ suviše jeftin način da se izbegne ovo preispitivanje sebe u tuđim očima i da se tako zapadne u nesporazume koje zazivanje istorije nikako ne može da otkloni. S druge strane, ustanove, zakoni i mentaliteti, sve što nadahnjuje jednu kulturu (na prvom mestu škola), ustaljuje se, a to omogućava da se sagleda rad kulture i da se oceni njena plodnost. Suprotno jednoj tipično francuskoj maniji (a biće da to nije samo francuska već dobrano i naša manija, op. LJ. P.), kultura se ne dokazuje govorima u njenu čast, već kvalitetom koji se ogleda u društvenim odnosima, u javnom životu, u svakodnevnom ponašanju, u štampi, radiju, televiziji i prizorima na ulici”.

Kada bismo pitali one kojima se čini da je put ka evropskim gradovima ono što se očekuje ili vidi (pre će biti da se priviđa) u našim gradovima, teško da bismo dobili odgovore s kojima bismo znali šta da radimo. Viđenje evropejske urbanosti kroz materijalne artefakte je ono što ovi pogledači na Evropu prvenstveno imaju na umu. Da se vidi kako smo evropski! Tako se grad ne može ni razumeti, niti mu se može odrediti pripadanje određenom kulturno kontekstu. U narodu kažu “digla žaba nogu kad je videla da se konj potkiva”. A šta se to kod nas ističe kao evropsko u gradovima? Pojava tržnih (po mogućnosti s prefiksom mega) centara konzumerističke provenijencije. Potreba za potrošnjom je prirodna, makar bila i nametnuta, ali je samo manifestacija određenog drušvenog ambijenta a ne suština. U sredinama poput naše, u kojima se još uvek većina svakodnevnog snabdevanja obavlja iz drvenih kioska i šupica i gde se donji veš kupuje na zelenim pijacama, s izgradnjom tržnih centara dobija karikaturalni izgled. Zatim, uvođenje saobraćajnog reda u gradske centre je neophodno. Zagušenost, urbanistička neprilagođenost i organizaciona nefunkcionalnost tako su očevidni. Ali, bez nečeg što se zove saobraćajna kultura sve ovo gotovo da nema smisla. Oduvek sam u evropskim gradovima voleo da posmatram taksi vozila. Nekako su mi se činila kao interesantno obeležje uređenosti jedne sredine. Ova vrsta prevoza svakako jeste urbana. Ovde kod nas taksi vozila služe kao pokretna slika svakolikog propadanja.

U ovu svakodnevicu kulturnog propadanja mogli bismo da ubrojimo i povremeni bljesak kulturnih manifestacija kojima se u naše gradove dovode svetske ili “svetske” zvezde s, kako za ove druge cinično reče jedan novinar, “kašnjenjem od dvadeset godina”, pa se to posle prikazuje kao približavanje Evropi. Sve to nekako deluje kao vašarski trik kojim se želi podvaliti građanima. Zbog čega ova tri nasumična primera? Zbog toga što se urbana atmosfera ne gradi sporadičnim efektima jer kao takva nema nikakvu vrednost.

Evropski grad pre svega znači građansko društvo. Nijedan gradonačelnik ni gradska vlast to nisu u stanju da naprave. Jer, reč je o dugotrajućem procesu. Kada, na primer, gradonačelnik i njegova supruga, prilikom proslave Nove godine, igraju bečki valcer na gradskom trgu, otužno liče na sliku musavog crnog deteta kome su reklamni agenti stavili u ruke limenku „koka-kole“.

(Novi Sad, 10. januar 2004)

SUTRA: Čežnjivi pogledi s periferije

Poslato 20.04.2008