Arhiva » Vesti » Dnevnik 21.04.2008
Intervju: U kukanje ne verujem
Dnevnik ponedeljak, 21. april 2008.
Majera je za tu priliku izabrao pet lutkarskih i šest dramskih predstava koje su se u Narodnom pozorištu “Toša Jovanović” takmičile za prestiž.
lVi ste trenutno najpogodnija osoba za “presecanje” stanja u vojvođanskom pozorištu!
- Da, tu se “krije” više pitanja, o statusu pozorišta, o odnosu države, njene kulturne politike i brige za institucije koje jesu balast siromašnom, neproizvodnom društvu na ivici preživljavanja. Taj odnos je u nekim sredinama bolji, u nekim gori, ali i to siromaštvo u ovoj sezoni izrodilo je 48 predstava koje su ponuđene. I dalje neka pozorišta nude sve živo, a neću da verujem da nemaju kritičan odnos prema vlastitom produktu. Sigurno znaju šta je dobro, a ipak ponude sve da bi imali mir u kući. Mislim da bi morali biti mnogo kritičniji i otvoreniji prema sebi. Moralniji, svesniji sebe i svojih mogućnosti u bilo kom smislu, stvaralačkom, materijalnom... Postoje sredine u kojima pozorišta tavore godinama zato što je odnos prema njima katastrofalan, jer je njihov rad opterećenje za opštinsku kasu. Po mom dubokom ubeđenju kulturna politika je pogrešna, jer se ne može menjati situacija iz dana u dan, godinama ulagati u nešto što može, a ne mora da donese plod. Bilo bi drugačije kad bi država mnogo pažljivije, s dubljim džepom formirala i ukus i potrebe, investirala u buduće generacije koje će sigurno imati drugačiji odnos i prema poslu, i prema čistoći, i prema svemu drugom.
lMožda bi to bilo moguće kad bi se izbori raspisivali svake četiri, a ne svake godine?!
- Naravno! Ipak, to što se prošle sezone pojavilo 48 predstava je jako optimistično i mislim da je to znak virulencije naše bande, pozorištanaca, koja ima i želju i potrebu da progovara u bilo kom trenutku na sva goruća pitanja. To je znak da su ljudi koji su zakačeni za pozorište vrlo agilni i živi. Naravno da bez problema ne bi imali temu, ne bi imali šta da igraju, tako da „paradoksalno“ ova situacija vrlo pogoduje pozorištu. Slovaci, Česi, zemlje u tranziciji koje su izgubile neprijatelje nisu imali o čemu da govore dok se nisu prizvali pameti i shvatili da je sve to novo samo oblanda, a da su suštinski problemi, iako prikriveni, stalno prisutni.
l Već dugo učite generacije koje dolaze u pozorište, dok se vreme menja. Kakva je budućnost pozorišta sudeći po tome?
- Ova sredina tranziciona vremena i ne doživljava katastrofično, jer smo preživeli traumatična iskustva. Sve to utiče na klince i njihov vrednosni sistem koji funkcioniše besprekorno, kao lakmus papir. Slovačka je tranzicione korake odradila mnogo pre nas, a nije imala ni rat, ni bombardovanje, ni inflacije... Zato imaju nešto drugo, što nas verovatno tek čeka, to da će Bog i moralne vrednosti postati moneta koja će biti osnovna vrednost za formiranje profila ili anfasa svakog od nas. Tako društvo zaboravlja na duhovne vrednosti, a to nije samo nešto što je knjiga, slika, nije to samo film, pozorište, to je način života, način ophođenja, kultura stanovanja, odnos prema higijeni, svemu onome što bi trebalo da bude osnovna kultura. Nije slučajna latinska izreka “u zdravom telu zdrav duh”. Čini se da je lenjost, nepokretnost, imobilizacija u fizičkom smislu zapravo imobilizacija u duhovnom smislu. Za dečji uzrast osnovni princip bi trebalo da bude pokret, jer ono što se mrda je živo. Mašta, igranje, prostor su i za pokret u duhovnom smislu, a tu dolazi potreba za stvaranjem. U kukanje ne verujem. Plediram da je igra suština egzistencije, u altamirskom principu! Iako sam u rupčagi, moram igrajući se da dolazim do hleba, do bistrenja uma, do novih saznanja.
lNa rediteljskom planu ste potpuno iščezli..
- Starim (smeh).
lA imate veliko iskustvo?
- Svoje »trenutno zanimanje« ne bih nikad mogao tako da delim, jer biti pedagog u instituciji za mene je isto ono što sam celog života, ono što reditelj mora da bude - jednom polovinom bića učitelj, onaj koji najviše zna, onaj koji vodi i drži sve konce u rukama, a drugom polovinom stvaralac koji ume da vodi tu svoju zapregu tačnim putem, precizno do cilja.Stvarno režiram manje zato što se u kulturnom svetu to radi tako što se čeka da te pozovu. Dakle, to je spojeno i s pitanjem da li kuće imaju tu potrebu, a s obzirom na to da se kod nas sve radi »na brzaka«, nekoliko režija mi je otpalo igrom slučaja. Bilo je i neprijatnih situacija... Mi planiramo šta ćemo sutra, a ja od novembra znam da ću imati premijeru „Idiota“ u Olomoucu, u Češkoj, 13. februara sledeće godine.
Igor Burić
Graditi i pozorišta, a ne samo crkve!
lFestival profesionalni pozorišta Vojvodine ove godine se odvijao pod vašim motom “U potrazi za moralnim anfasom”.
- Kao u crkvi, u pozorištu dobiješ pouke o tome šta je dobro, šta valja, šta ne valja, šta je to civilizacijski, pa neka bude i božji kvalitet. To što je u pozorištu sve spojeno s estetikom strašno je važno, zato što je to vrlo dobar način da se neke teze koje se tiču didaktike, onog naravoučenija, mnogo lakše prime preko lepog, plemenitog, harmoničnog. Koliko se grade crkve ovom društvu bi bilo mnogo bolje da se grade i pozorišta, ako se već želi doprineti duhovnosti jednog naroda.
Poslato 20.04.2008
lVi ste trenutno najpogodnija osoba za “presecanje” stanja u vojvođanskom pozorištu!
- Da, tu se “krije” više pitanja, o statusu pozorišta, o odnosu države, njene kulturne politike i brige za institucije koje jesu balast siromašnom, neproizvodnom društvu na ivici preživljavanja. Taj odnos je u nekim sredinama bolji, u nekim gori, ali i to siromaštvo u ovoj sezoni izrodilo je 48 predstava koje su ponuđene. I dalje neka pozorišta nude sve živo, a neću da verujem da nemaju kritičan odnos prema vlastitom produktu. Sigurno znaju šta je dobro, a ipak ponude sve da bi imali mir u kući. Mislim da bi morali biti mnogo kritičniji i otvoreniji prema sebi. Moralniji, svesniji sebe i svojih mogućnosti u bilo kom smislu, stvaralačkom, materijalnom... Postoje sredine u kojima pozorišta tavore godinama zato što je odnos prema njima katastrofalan, jer je njihov rad opterećenje za opštinsku kasu. Po mom dubokom ubeđenju kulturna politika je pogrešna, jer se ne može menjati situacija iz dana u dan, godinama ulagati u nešto što može, a ne mora da donese plod. Bilo bi drugačije kad bi država mnogo pažljivije, s dubljim džepom formirala i ukus i potrebe, investirala u buduće generacije koje će sigurno imati drugačiji odnos i prema poslu, i prema čistoći, i prema svemu drugom.
lMožda bi to bilo moguće kad bi se izbori raspisivali svake četiri, a ne svake godine?!
- Naravno! Ipak, to što se prošle sezone pojavilo 48 predstava je jako optimistično i mislim da je to znak virulencije naše bande, pozorištanaca, koja ima i želju i potrebu da progovara u bilo kom trenutku na sva goruća pitanja. To je znak da su ljudi koji su zakačeni za pozorište vrlo agilni i živi. Naravno da bez problema ne bi imali temu, ne bi imali šta da igraju, tako da „paradoksalno“ ova situacija vrlo pogoduje pozorištu. Slovaci, Česi, zemlje u tranziciji koje su izgubile neprijatelje nisu imali o čemu da govore dok se nisu prizvali pameti i shvatili da je sve to novo samo oblanda, a da su suštinski problemi, iako prikriveni, stalno prisutni.
l Već dugo učite generacije koje dolaze u pozorište, dok se vreme menja. Kakva je budućnost pozorišta sudeći po tome?
- Ova sredina tranziciona vremena i ne doživljava katastrofično, jer smo preživeli traumatična iskustva. Sve to utiče na klince i njihov vrednosni sistem koji funkcioniše besprekorno, kao lakmus papir. Slovačka je tranzicione korake odradila mnogo pre nas, a nije imala ni rat, ni bombardovanje, ni inflacije... Zato imaju nešto drugo, što nas verovatno tek čeka, to da će Bog i moralne vrednosti postati moneta koja će biti osnovna vrednost za formiranje profila ili anfasa svakog od nas. Tako društvo zaboravlja na duhovne vrednosti, a to nije samo nešto što je knjiga, slika, nije to samo film, pozorište, to je način života, način ophođenja, kultura stanovanja, odnos prema higijeni, svemu onome što bi trebalo da bude osnovna kultura. Nije slučajna latinska izreka “u zdravom telu zdrav duh”. Čini se da je lenjost, nepokretnost, imobilizacija u fizičkom smislu zapravo imobilizacija u duhovnom smislu. Za dečji uzrast osnovni princip bi trebalo da bude pokret, jer ono što se mrda je živo. Mašta, igranje, prostor su i za pokret u duhovnom smislu, a tu dolazi potreba za stvaranjem. U kukanje ne verujem. Plediram da je igra suština egzistencije, u altamirskom principu! Iako sam u rupčagi, moram igrajući se da dolazim do hleba, do bistrenja uma, do novih saznanja.
lNa rediteljskom planu ste potpuno iščezli..
- Starim (smeh).
lA imate veliko iskustvo?
- Svoje »trenutno zanimanje« ne bih nikad mogao tako da delim, jer biti pedagog u instituciji za mene je isto ono što sam celog života, ono što reditelj mora da bude - jednom polovinom bića učitelj, onaj koji najviše zna, onaj koji vodi i drži sve konce u rukama, a drugom polovinom stvaralac koji ume da vodi tu svoju zapregu tačnim putem, precizno do cilja.Stvarno režiram manje zato što se u kulturnom svetu to radi tako što se čeka da te pozovu. Dakle, to je spojeno i s pitanjem da li kuće imaju tu potrebu, a s obzirom na to da se kod nas sve radi »na brzaka«, nekoliko režija mi je otpalo igrom slučaja. Bilo je i neprijatnih situacija... Mi planiramo šta ćemo sutra, a ja od novembra znam da ću imati premijeru „Idiota“ u Olomoucu, u Češkoj, 13. februara sledeće godine.
Igor Burić
Graditi i pozorišta, a ne samo crkve!
lFestival profesionalni pozorišta Vojvodine ove godine se odvijao pod vašim motom “U potrazi za moralnim anfasom”.
- Kao u crkvi, u pozorištu dobiješ pouke o tome šta je dobro, šta valja, šta ne valja, šta je to civilizacijski, pa neka bude i božji kvalitet. To što je u pozorištu sve spojeno s estetikom strašno je važno, zato što je to vrlo dobar način da se neke teze koje se tiču didaktike, onog naravoučenija, mnogo lakše prime preko lepog, plemenitog, harmoničnog. Koliko se grade crkve ovom društvu bi bilo mnogo bolje da se grade i pozorišta, ako se već želi doprineti duhovnosti jednog naroda.
Poslato 20.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari