Kroz prozore slobode

Peter Zilahi

"SVEZNAJUĆI vagabund", "mađarska bela vrana", "renesansni čovek 21. veka", "mađarski Endi Vorhol", "moderni Artur Rembo" - ovako je u mnogim uglednim listovima i časopisima okarakterisan jedan od najzanimljivih mađarskih pisaca, Peter Zilahi (1970). Ovaj pisac i likovni umetnik bio je gost, upravo završenog, sve značajnijeg književnog festivala PROZEFEST u Novom Sadu. Tamo je u fokusu bila njegova knjiga "Poslednji prozor - Žirafa", ne samo zbog načina na koji je napisana, već i zbog toga što su joj tema demonstracije u Beogradu protiv Miloševićevog režima 1996/97.

Knjiga je do sada prevedena na 18 jezika, kod nas je objavljena pre nekoliko godina u izdanju "Rendea", u štampi su prevodi još na dva. Zilahi piše poeziju, prozu, drame, bavi se umetničkom fotografijom i priređuje izložbe, a često sve to koristi zajedno. Takav posao primenio je u "Poslednjem prozoru", nesvakidašnjoj mešavini reportaže, poezije, romana, fotografije, a sve to u obliku rečnika.

Objašnjavajući za "Novosti" ovakav umetnički postupak, Zilahi kaže:

- Ovo je knjiga o diktaturi, a svaka diktatura tretira svakog građanina kao dete kome se može naređivati i čijim se životom može dirigovati. Zbog toga sam i odlučio da knjiga ima oblik neke vrste dečijeg leksikona. Taj žanr se, međutim, u knjizi postepeno raspada i prelazi u žanr romana, baš kao što se i diktatura mora raspasti i preobraziti u nešto drugo. Osim toga, forma leksikona mi je bila "zgodna" da dam i dosta informacija koje ne priliče romanu.

* Kritičari su primetili da knjiga, iako govori o jednom događaju, ima daleko univerzalnije domete.

- Pisao sam o protestima u Srbiji kojima sam lično prisustvovao, ali sam pokušao da govorim o diktaturi u istočnoj Evropi, imajući u vidu i događaj iz Mađarske revolucije od 1956. godine. Pokazalo se da ima sličnosti između naše dve zemlje u mentalitetu i zatvorenosti u skučeni istočnoevropski prostor. Oba pokušaja revolucije započela su spontano, sa željom da se na miran način preuzme vlast iz ruku pojedinaca, ali nije uspelo. U oba slučaja pojavile su se neobično euforične vizije slobode i to je za mene bilo najbitnije. Pokušao sam da osvetlim taj trenutak kada su ljudi zamišljali da svoje sudbine mogu da uzmu u svoje ruke i promene istoriju. To što tada nisu pobedili ne umanjuje njihov napor i Srbija bi na te događaje trebalo da bude ponosna.

* Kako objašnjavate uspeh ove knjige u svetu?

- Do sada je izašlo više od 400 prikaza na brojnim jezicima. Iako je u knjizi, uslovno rečeno, reč o jednom lokalnom događaju, ljudi su u njoj prepoznali i nešto univerzalno, jer govori o želji za slobodom i o nadi. Tako je ta priča ostala veoma zanimljiva za čitaoce od Indije do Kanade.

* Oglašavali ste se u svim književnim žanrovima...

- Na početku sam pisao pesme i od početka je forma za mene bila veoma važna. Za svaku misao, za svaku ideju, pokušavao sam da pronađem najbolji izraz. Knjigu "Tri plus 1" napisao sam u sedam žanrova, tu je i poezija, drama, novela, esej, putopis, publicistika, roman. U poslednje vreme veoma često pišem eseje i publicističke radove, koje objavljujem u listovima "Frankfurter algemajne cajtung" i "Di Velt".

* Veoma ste zapaženi i po umetničkim fotografijama...

- Imao sam izložbe fotografija u Berlinu, Njujorku, Moskvi i sada u Bilbaou. Pravim fotografije velikog formata s jednim ciljem, da svaka od njih strpljivom posetiocu može da ispriča po nekoliko priča.

* Vaša zemlja je prošla kroz tranziciju. Kakvu je sudbinu doživela knjiga u tim previranjima?

- Pre promene sistema, osamdesetih godina, imali smo izuzetno velike tiraže, jer je svako delo sadržavalo neku skrivenu poruku, koju su svi tražili. Posle promena, tiraži su znatno opali, ali su ukupna produkcija i profit povećani. Knjige su daleko skuplje, a najviše se prodaju one praktične, o modi, sunčanju, stajlingu i slično. Legenda kaže da su Mađari veliki čitaoci, ali to se sada ne bi moglo reći. Postoji interesovanje za knjigu, ali se malo čita. Ljudi se površno zanimaju za sadržaj, a najviše ih privlače razne senzacije ili knjige čiji su autori izuzetno popularne ličnosti. Inače, od pisanja se ne može živeti. Ima samo četvoro, petoro pisaca starije i isto toliko autora mlađe generacije, među kojima sam i ja, koji od svog pera mogu da imaju pristojnu egzistenciju.

STVARA U HODU

OTKRIVAJUĆI pomalo svoju književnu radionicu, Zilahi kaže:

- Radim tako što šetam gore-dole po sobi i zapisujem na ceduljice. Za jednu kratku priču "prepešačim" i do 15 kilometara! Nekih ranijih godina, rukopis sam davao na čitanje kolegama s kojima sam se družio. Dešavalo se da nekome od njih banem u dva ujutro i zamolim ga da pročita ono što sam upravo napisao. Takvog druženja više nema, jer se život veoma mnogo promenio. Poslednjih godina živim između Berlina i Budimpešte.