Arhiva » Vesti » Dnevnik 22.04.2008
Evromagistrala gasa NIS-u obara cenu!?
Dnevnik utorak, 22. april 2008.
Da li Rusija podržava ideju da se sporazum u oblasti naftne i gasne privrede ozvaniči kad se izaberu nova skupština i vlada Srbije, kako tvrdi predsednik države Boris Tadić, ili su Rusi veoma zabrinuti zbog odlaganja ratifikacije, kako nas obaveštava ministar trgovine i usluga Predrag Bubalo? Kako objasniti da istovremeno imamo smirujuće tonove, koji govore o tome da Rusi imaju razumevanja za aktuelnu situaciju u Srbiji i panična upozoranje da je Rusija velika i moćna zemlja koja ne može da čeka da bismo se mi dogovorili?
Međudržavni sporazum o energetskoj saradnji, koji je potpisan 25. januara u Moskvi, predviđa postavljanje magistralnog gasovoda “Južni tok”, dugog 400 kilometara, kroz našu zemlju, preuzimanje Naftne industrije Srbije (NIS) i modernizaciju njenih postrojenja i dovršetak izgradnje podzemnog skladišta prirodnog gasa u Banatskom Dvoru.
Gasovod, vredan više od milijarde dolara, koji bi se protezao od Bugarske do hrvatske granice, obezbedio bi pouzdano i stabilno snabdevanje, ne samo Srbije, već i celog regiona. Kako je planirano da kapacitet gasovoda bude deset puta veći od domaćih potreba (20 milijardi kubnih metara godišnje), Srbija bi, od velikog uvoznika, prerasla u tranzitnu zemlju koja bi od eksluzivnog transporta preko svoje teritorije godišnje mogla da prihoduje više od 200 miliona dolara. Ovaj veliki projekat samo je deo globalnog energetskog kompleksa “Plavi tok”, koji će povezivati Rusiju i Bugarsku preko Crnog mora i čija bi ruta, jednim krakom preko Grčke, a drugim preko Srbije, Mađarske i, najverovatnije, Slovenije, vodila do italijanskog gasnog sistema i evropskih potrošača.
Cilj je da se italijanskim, ali i evropskim potrošačima, obezbedi dodatnih 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje.
Niko ne dovodi u pitanje značaj gasovoda za Srbiju. Ipak je to suviše važan posao da bi se na zagovaranju ili protivljenju njegovoj izgradnji mogli skupljati presudni politički poeni pred predstojeće majske izbore. Tim pre što nema dileme da se time popravlja energetska slika Srbije i što je reč o magistralnoj trasi. Ako će kroz cev biti propuštano više gasa nego što su naše potrebe i ako će ta cev voditi dalje prema zapadnoj Evropi, onda se svakako ne može govoriti o nekakvom regionalnom kraku, već samo o magistralnom evropskom pravcu. Međutim, niko još nije objasnio građanima Srbije zašto je u ceo aranžman ubačeno preuzimanje NIS-a. Kakve veze sa gradnjom gasovoda ima prodaja jednog od najvažnijih privrednih resursa Srbije “Gaspromnjeftu” za 400 miliona evra? Potpredsednik Vlade Srbije u ostavci Božidar Đelić je jednom prilikom rekao da su Rusi to tražili i da je 400 miliona evra, ustvari, njihova ponuda. Proizilazi da se srpska strana ništa nije pitala i da nije bila u prilici da postavlja bilo kakve uslove? Nekadašnja savetnica u Vladi Srbije Zorana Z. Mihajlović Milanović svojevremeno je rekla da brigu donosi “vezana trgovina”, odnosno ulazak strateškog partnera iz Rusije u naš naftni sektor na mala vrata.
Priča o nervozi ruskih partnera, o kojoj uzbuđeno govori ministar Bubalo, mogla bi se i drugačije tumačiti. Nije gasovod važniji za Srbiju nego za Rusiju i zato nemaju nikakvog smisla priče da smo, baš zbog toga, morali prvi ratifikovati sporazum. Gasovod je važniji za rusku stranu, jer njime milijarde kubnih metara gasa treba da stignu do Evrope i njenih platežno sposobnih konzumenata. Uostalom, Rusi su već prošli proces pregovaranja sa Bugarima i Mađarima. Koliko se zna, prihvatili su formiranje zajedničkih preduzeća za gradnju i eksploataciju gasovoda na paritetnoj osnovi i nisu, kao ustupak za postavljanje cevi, tražili većinsko vlasništvo u njihovim nacionalnim naftnim kompanija po ceni koju bi odredio “Gaspromnjeft”. Od Srbije su dobili većinsko vlasništvo u zajedničkom preduzeću i većinski vlasnički udeo u jednoj od najvažnijih nacionalnih kompanija za 400 miliona evra. Zar takva kooperativnost srpske strane nije vredna jednomesečnog strpljenja, tek toliko da Srbija izađe iz izbora i formira legitimne organe vlasti? Insistiranje na brzoj ratifikaciji ide na ruku onoj političkoj liniji u Srbiji koja zastupa stanovište: sporazum ili propast, i predstavlja posredno mešanje u naš politički život.
V. Harak
Poslato 21.04.2008
Međudržavni sporazum o energetskoj saradnji, koji je potpisan 25. januara u Moskvi, predviđa postavljanje magistralnog gasovoda “Južni tok”, dugog 400 kilometara, kroz našu zemlju, preuzimanje Naftne industrije Srbije (NIS) i modernizaciju njenih postrojenja i dovršetak izgradnje podzemnog skladišta prirodnog gasa u Banatskom Dvoru.
Gasovod, vredan više od milijarde dolara, koji bi se protezao od Bugarske do hrvatske granice, obezbedio bi pouzdano i stabilno snabdevanje, ne samo Srbije, već i celog regiona. Kako je planirano da kapacitet gasovoda bude deset puta veći od domaćih potreba (20 milijardi kubnih metara godišnje), Srbija bi, od velikog uvoznika, prerasla u tranzitnu zemlju koja bi od eksluzivnog transporta preko svoje teritorije godišnje mogla da prihoduje više od 200 miliona dolara. Ovaj veliki projekat samo je deo globalnog energetskog kompleksa “Plavi tok”, koji će povezivati Rusiju i Bugarsku preko Crnog mora i čija bi ruta, jednim krakom preko Grčke, a drugim preko Srbije, Mađarske i, najverovatnije, Slovenije, vodila do italijanskog gasnog sistema i evropskih potrošača.
Cilj je da se italijanskim, ali i evropskim potrošačima, obezbedi dodatnih 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje.
Niko ne dovodi u pitanje značaj gasovoda za Srbiju. Ipak je to suviše važan posao da bi se na zagovaranju ili protivljenju njegovoj izgradnji mogli skupljati presudni politički poeni pred predstojeće majske izbore. Tim pre što nema dileme da se time popravlja energetska slika Srbije i što je reč o magistralnoj trasi. Ako će kroz cev biti propuštano više gasa nego što su naše potrebe i ako će ta cev voditi dalje prema zapadnoj Evropi, onda se svakako ne može govoriti o nekakvom regionalnom kraku, već samo o magistralnom evropskom pravcu. Međutim, niko još nije objasnio građanima Srbije zašto je u ceo aranžman ubačeno preuzimanje NIS-a. Kakve veze sa gradnjom gasovoda ima prodaja jednog od najvažnijih privrednih resursa Srbije “Gaspromnjeftu” za 400 miliona evra? Potpredsednik Vlade Srbije u ostavci Božidar Đelić je jednom prilikom rekao da su Rusi to tražili i da je 400 miliona evra, ustvari, njihova ponuda. Proizilazi da se srpska strana ništa nije pitala i da nije bila u prilici da postavlja bilo kakve uslove? Nekadašnja savetnica u Vladi Srbije Zorana Z. Mihajlović Milanović svojevremeno je rekla da brigu donosi “vezana trgovina”, odnosno ulazak strateškog partnera iz Rusije u naš naftni sektor na mala vrata.
Priča o nervozi ruskih partnera, o kojoj uzbuđeno govori ministar Bubalo, mogla bi se i drugačije tumačiti. Nije gasovod važniji za Srbiju nego za Rusiju i zato nemaju nikakvog smisla priče da smo, baš zbog toga, morali prvi ratifikovati sporazum. Gasovod je važniji za rusku stranu, jer njime milijarde kubnih metara gasa treba da stignu do Evrope i njenih platežno sposobnih konzumenata. Uostalom, Rusi su već prošli proces pregovaranja sa Bugarima i Mađarima. Koliko se zna, prihvatili su formiranje zajedničkih preduzeća za gradnju i eksploataciju gasovoda na paritetnoj osnovi i nisu, kao ustupak za postavljanje cevi, tražili većinsko vlasništvo u njihovim nacionalnim naftnim kompanija po ceni koju bi odredio “Gaspromnjeft”. Od Srbije su dobili većinsko vlasništvo u zajedničkom preduzeću i većinski vlasnički udeo u jednoj od najvažnijih nacionalnih kompanija za 400 miliona evra. Zar takva kooperativnost srpske strane nije vredna jednomesečnog strpljenja, tek toliko da Srbija izađe iz izbora i formira legitimne organe vlasti? Insistiranje na brzoj ratifikaciji ide na ruku onoj političkoj liniji u Srbiji koja zastupa stanovište: sporazum ili propast, i predstavlja posredno mešanje u naš politički život.
V. Harak
Poslato 21.04.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari