Susrele se „cicije” i „prevaranti”

Subotičko Društvo kolekcionara postoji 38 godina, i za to vreme je oko 60 puta organizovalo susrete i izložbe na međunarodnom nivou.

– Zadovoljni smo izlagačima i zakupcima jer smo oborili rekord, zakupljeno je više od 110 stolova, a posećenost je na nivou jesenjih susreta, oko 400 posetilaca. Izlagači su došli iz svih krajeva Srbije, Hrvatske i Mađarske – kaže predsednik Društva kolekcionara Silvester Gerlovič.

Od kada je sveta i veka prodavci antikviteta žale se na cicijašluk mušterija, a ovi prodavce proglašavaju derikožama i prevarantima. A istina je da je sve manje antikviteta, ali i novca. Upućeni kažu da se ono što je vredno ne iznosi na svetlo dana i na ovakve berze, za to postoje neki drugi načini trgovine. Ispraznilo se i tržište i džepovi, prodaju se i preprodaju ostaci, barem po onome što su posetioci mogli da vide.

Na jednom stolu izloženi su geleri od NATO-bombi. Čovek je, recimo, doneo tri staklena bokala za vodu ili vino iz 1950. godine. Kao antikvitet. „Pa šta“, kaže, „vidite da je čitav, nijedan deo ne fali!“ Drugi prodavac izložio je stari rimski novac iskovan u imperatorskom Sirmijumu, a na pitanje da li je to dozvoljeno odgovara: „Kad mogu političari da trguju time, što ne bih mogao i ja!“.

Ištvan Miša iz Sente izlaže razglednice. Najstarija je iz 1890, predstavlja stari most u Senti. Poznati kolekcionar starih razglednica Subotičanin Sabolč Prokeš na stolu ima više od 1.000 razglednica, od kojih je najstarija litogragfija Subotice iz 1898. Bela Sudarević izložio je samo nekoliko stvari, ali bi se reklo, vrednih.

– Počeo sam pre 40 godina, sakupljanjem džepnih satova, pa se to polako širilo na zidne satove, umetničke slike, srebrne predmete. Antikviteta ima na tržištu, uvek je bilo i biće. U Engleskoj se porodice generacijama bave kolekcionarstvom, po 400 godina. Ima i falsifikata, ljudi se danas dovijaju na sve moguće načine. Došlo je vreme da su se ljudi istrošili, nemaju novca, sve je stalo. Ova kutija za nakit je od bronze, iz 1850, s emajlom, i vredi preko 1.500 evra. To sam doneo, ali se zna da je neću prodati – kaže Prokeš.

Iako prodavci i preprodavci tvrde da se sve teže živi od ovog posla, u jednom se slažu: nema te robe koja neće naći kupca.

Na Berzi ima svega: nakita, servisa, noževa, mačeva, starih tandžara, konjička sablja iz 1870, ogledala, satova, umetničkih slika, starih srebrnih tašnica za večernje izlaske, lampi, starog porcelana, neglaziranog, takozvanog biskvit-porcelana, svećnjaka, atraktivnih ukrasnih saksija od mađarske majolike, kao i raznih potvrda, starih pisama... Nailazimo na stari veliki stoni metalni sat i raspitujemo se od kojeg je materijala i iz kojeg veka, a vlasnica zna samo da je s početka prošlog veka i da ju je kupila od neke bake!

Subotičanin, vlasnik vredne kolekcije lepih džepnih satova, nije hteo ni da se predstavi, a kamoli da dozvoli fotografisanje. „Ne želim ništa od toga, prošle nedelje su mi obili radnju, niko ništa nije ni video ni čuo. Lopovi da pročitaju u novinama i da me posle noću posete. Hvala!“. Valjda čovek misli da u novinama treba da se pojavljuju samo ružne, nove i bezvredne stvari.

Očigledno je da nema srednje klase, koja je bila glavni kupac većine antikviteta na svakoj berzi. To potvrđuje i Beograđanin Zoran Pavlović:

– Imamo mi tržište, sada naši ljudi donose materijal iz drugih zemalja, imamo i veoma dobre kolekcionare iz numizmatike, filatelije i ordenja. Imamo dobrih antikvara i antikvarnica, jedino mislim da smo malo skuplji od svetskih cena. Imamo kupce samo za vrhunske i izuzetno interesantne kolekcionarske stvari, ali izgubili smo srednji potrošački sloj, onih 95 odsto kupaca, kojima bismo mogli prodati masu ovih eksponata u ovom trenutku. Meni kao kolekcionaru je zadovoljstvo da nađem komad koji nemam u zbirci, bez obzira na materijalnu vrednost, a ako hobi pređe u materijalno opterećenje, onda to više nije ni hobi ni zadovoljstvo – kaže Pavlović.

Marija Šarović

Poslato 21.04.2008