Slave dva Uskrsa i dva Božića već 40 godina

APATIN - Kada sam pre 40 godina mog Miću videla na stadionu Spartaka u Subotici zarekla sam se da će taj lepi čovek biti moj - otkriva Ilonka, po babi sa majčine strane Slovakinja po dedi sa očeve strane Mađarica, rođena Sabo u Svetozaru Miletiću, nekadašnjem Lemešu.

Milan Mihić, Ličanin po rođenju, Apatinac po odrastanju, tvrdi da se kao dete iz multietničke apatinske ulice, zarekao da će oženiti Mađaricu, jer su deca iz ovih porodica, 50-tih godina uvek imali kolače za Uskrs i Božić.

Ljubav je, ipak, bila presudna da se Milan i Ilonka zavole, da složno žive i uvažavaju običaje jednog i drugog i da to uspešno prenesu na potomstvo. Imaju sina Dejana, snahu Editu i unuka Relju.

- Slavimo Uskrse i Božiće, katoličke i pravoslavne. Najviše se proslavama raduje unuk Relja, dok mu deda Mićo, objašnjava da je dvostruko slavlje nemerljivo bogatstvo - kaže Ilonka, po nadimku Icuka, koju su u Mićinoj rodnoj Lici, odmah nazvali Milica.

Kada je ljubav ovog para buknula mnogi Apatinci su smatrali da su najzaljubljeniji par u gradu. Ipak, bilo je prepreka da stupe u brak, ali ne zato što sau različitih nacionalnosti.

- Moji su smatrali da prvo treba da završim fakultet, a Icukini, da treba da nađe sebi nekoga iz Miletića. Borba je trajala svega tri meseca. Kada je moja baba Mika, koja je živela 98 godina, prvi put videla Icuku rekla je da joj je ona najdraža snaja. Tada sam shvatio da da dobijam borbu - kaže Mićo, koji je uz Ilonku naučio mađarski toliko koliko je njima dvoma dovoljno.

Pisma koja su svakodnevno stizala dok je Mićo bio u vojsci u Kičevu, a Ilonka kod svojih u Miletiću, sa tek rođenim sinom Dejanom, mnogo govore. Svako pismo, Mićo je iz pijeteta prema Icuki, počinjao na mađarskom jeziku srpskim pravopisom, dok mu je Icuka odgovarala na srpskom, ali ispravno pišući slova.

- Bila je u prednosti jer je pohađala mešovitu učiteljsku školu u Subotici. Danas malo brka rodove, ali ne i padeže - kaže u šali Milan.

Mihići su imali srećan brak. Bilo je malo teškoća dok je Mićo bio mlađi, kada je s posla u apatinskom „Metalu“ s prijateljim odlazio pravo u kafanu. Takav je bio običaj.

- Ja skuvala ručak, čekam, pa odem u kafanu, a prijatelji Miću napadnu: „Doće ti Mađarica glave“ - sada u šali priča Ilonka.

Bila je, kako kaže ljubomorna i na Dunav, jer je suprug odlazio na pecanje. Danasa ni ona ne bi mogla da zamisli život bez pecanja i kampovanja.

Kako je Mićo naučio Ilonku da odlazi na Dunav, tako je ona njega naučila na mađarsku kuhinju.

- Eh, smeška se Mićo. - Nije to bilo teško. Za nas Ličane, kolonizirane u Vojvodini, hrana je nužda bila, za Vojvođane je ona kult. Knedle sa makom i žuta kokošja supa sa testom, moj su izbor, kaže Mićo, a Icuka dodaje da je u Mićinoj rodnoj kući u Lici naučila da pravi srpsku gibanicu i palentu.

-U Lici me pitale njegove sestre po stricu šta meni Mađarici da skuvaju. Ja se onda prihvatila kuhinje i usred ličkih planina počela da kuvam supe sa rezancima i ljute paprikaše. Meni se dopao lički sir, njima paprikaši, i tako smo smenjivali, sve do 1983. godine, kada smo poslednji put bili u Lici, u Maratin Brodu - kaže Icuka.

Za Mihiće nije ništa neobično što se o pravoslavnim i katoličkim verskim praznicima kod njih okuplja rodbina iz Miletića i Apatina. Tako je bilo za katoliči, a tako će biti i za nastupajući pravoslavni Uskrs.