Orlovi i kokoške

Pet stranaka i koalicija nada se da će, ili sa pozicije izbornog pobednika, ili u ulozi jezička na vagi, igrati značajnu ulogu u budućoj vladi. Broj osvojenih glasova na biralištima, bez odgovarajućeg postizbornog koalicionog aranžmana, nikom ne garantuje da će se ogrejati na vlasti. S druge strane, minimalno preskočeni cenzus uz dovoljno prostrane koalicione kapacitete obećava masne komade u izvršnoj vlasti.

Svi znaju da je odnos snaga na političkoj sceni Srbije takav da bez dogovora onih koji se baš i ne gledaju rado, neće biti buduće vlade. Zato javnost i mediji uveliko nagađaju ko bi s kim mogao u postizborne koalicije. Kombinacija ima tušta i tma, zavisno od toga na koliko glasova računaju pojedine stranke, odnosno koalicije. Neke bi koalicije bile programski logične, ali su personalno teško ostvarive. Osim loše zajedničke prošlosti i liderske netrpeljivosti, između koalicije DS-G17 plus i liberalnih demokrata teško da bi se mogli naći drugi razlozi koji bi ometali posleizborni savez ove dve proevropske grupacije. Između narodnjaka i radikala, opet, sve je manje programskih razlika, ali je pitanje ko bi tu koga mogao da prihvati kao iskrenog koalicionog partnera. Čudan je i savez Miloševićevih naslednika i narodnjaka Dragana Markovića Palme, koji bi se mogao premetati u raznim pravcima. I dok javnost sa najviše strasti upravo o tome razmišlja, stranački zvaničnici se više od svega trude da dokažu da nisu ni u kakvim dilovima sa konkurencijom. Kao, svako se nada da će postići tako dobar rezultat da će njemu pripasti uloga centralnog igrača na postizbornom terenu koji će moći da bira s kim hoće i pod kojim uslovima. Pri tom, naravno, ne dolazi u obzir da se on odrekne bilo kog stranačkog principa i predizbornog obećanja. Kad se saberu glasovi, neki će se ohladiti, ali zasad se svi ponašaju kao pobednici. Rezultati istraživanja javnog mnjenja - uključujući i onaj koji objavljujemo u današnjem broju - svedoče da će 11. maja uveče građani imati razloga za zabrinutost.

Iza hinjene samouverenosti stranaka stoji, zapravo, saznanje da će svakojaki kompromisi biti nužni. Po svoj prilici, u jatu vlasti moraće da se nađu i orlovi i kokoške, samo niko ne žuri s priznanjem da je na to spreman. Prvo treba sačuvati tvrde principijelne glasove, a onda krenuti u političku trgovinu. To je dosegnuti nivo srpske višestranačke demokratije, sa svim rizicima koji i dalje lebde nad zemljom Srbijom i njenom budućnošću u porodici modernih evropskih naroda.