Zveckanjem oružja do diplomatske inicijative

U razgovoru s Derbijem Dizraeli nije pokazivao zanimanje za odredbe Berlinskog memoranduma, ali je na sednicu vlade, 16. maja 1876, na kojoj je trebalo doneti odluku o Berlinskom memorandumu, došao s namerom da govori o svakoj njegovoj tački. Do tada, memorandum su prihvatile i Francuska i Italija, a Eliot je javljao da bi to mogla da učini i Turska. Za razliku od sednice na kojoj je, posle Derbijeve uvodne reči, prihvaćena Andrašijeva nota, sada je Dizraeli govorio prvi. Premijer je "svečanim tonom", kako je primetio jedan od ministara, pročitao unapred pripremljenu izjavu. Tvrdio je da "tri militarističke imperije" pokušavaju da uvuku Britaniju u podelu Osmanskog carstva. Navodno želeći da uspostave "koncert velikih sila", one su, u stvari, isključile Britaniju, Francusku i Italiju iz bilo kakvih dogovora, a zatim su, telegrafom, od njih zatražile da kažu "da ili ne". Britaniji je, prema Dizraelijevim rečima, ponuđeno samo da Rusiji, Nemačkoj i Austrougarskoj pomogne u "stavljanju noža pod grlo Turske". Pošto je pokazao zašto svaka tačka Berlinskog memoranduma, prema njegovom mišljenju, vodi ka daljem propadanju Turske, Dizraeli je primetio da bi Osmanskom carstvu bilo bolje da se odmah povuče iz Bosne i Hercegovine nego da pristane na takav plan. Zaključio je da bi Britanija trebalo da odbije memorandum čak i ako ga Turska podrži, kao i da bi Britanija trebalo da, ako se Porta složi, predloži održavanje evropske konferencije, koja bi se zasnivala na principu teritorijalnog statusa quo. Kabinet je, zatim, jednoglasno podržao premijerovo mišljenje i odlučio da se Berlinski memorandum ne prihvati. U svom dnevniku Derbi je primetio da vlada nikada do tada nije bila tako jedinstvena.

Britansko odbacivanje Berlinskog memoranduma označilo je prekretnicu u toku Velike istočne krize. Velika Britanija se odvojila od ostalih sila i počela da se nameće kao glavni činilac u borbi za prevlast na Istoku. Dizraeli je u tome odigrao ključnu ulogu.

Premijer je imao podršku ne samo svog kabineta nego čak i lorda Grenvila i markiza Hartingtona, koji su, umesto Gledstona, vodili vigovsku opoziciju u Parlamentu. Gledston je, ipak, tvrdio da je vlada počinila krupnu grešku, razbila "koncert" velikih sila i ohrabrila Tursku da zauzme tvrd stav u pregovorima.

Kritike su, međutim, stizale i s neočekivane strane. I kraljica Viktorija je već 16. maja 1876, u odgovoru na Dizraelijevo pismo o Berlinskom memorandumu, zaključila da je kabinet pogrešio i da će Turska, ubeđena da ima bezuslovnu podršku Britanije, u daljim pregovorima postati nesavitljiva i gluva za razloge. Iz Berlina je i lord Odo Rasel upozoravao da bi posledice odbijanja Berlinskog memoranduma "mogle da budu vrlo ozbiljne".

Dizraeli nije mario za mišljenje ovog diplomate. Kraljica mu je bila mnogo važnija, pa joj je strpljivo obećavao da će Turcima biti stavljeno na znanje da britanska vlada ne namerava da ih sledi u bilo kakvim "brzopletim pokušajima" i da je njihov jedini spas u pokoravanju britanskim uputstvima, i to "bez mnogo cepidlačenja". U međuvremenu je Britanija trebalo da se, bez žurbe, i u tesnoj saradnji s Nemačkom, pripremi za kongres, na kome će se rešiti sva sporna pitanja. U tome je bila suština politike koju je Dizraeli želeo da vodi pošto je odbacio Berlinski memorandum. Po Palmerstonovom receptu, trebalo je zazveckati oružjem i preuzeti diplomatsku inicijativu.

Prvi korak u Dizraelijevom planu bilo je dodatno jačanje britanske flote u turskim vodama. Već 20. maja 1876. rekao je Derbiju da bi trebalo da se proceni tačan broj brodova ostalih sila na Mediteranu i razmotri novo pojačavanje britanskih snaga. Na sednici vlade, dva dana kasnije, Dizraeli je predložio da se, u slučaju hitne potrebe, preuzme potpuna kontrola nad turskom flotom pre nego što to urade Rusi. Podsetio je ministre da je to, u sličnim okolnostima, 1807. godine, uradio i Kaning s danskim brodovima. Derbi i Kerns su mislili da su takve ideje još preuranjene, dok ga je, na iznenađenje prisutnih, podržao Karnarvon. U svom dnevniku Derbi je zabeležio da je Dizraeli na sednicu vlade došao bolestan i "uznemiren", i da se "prepustio čudnovatim pričama o turskoj floti".

Dizraeli je možda bio bolestan i uznemiren, ali je postepeno postizao ono što je želeo. Kada se, dva dana kasnije, 24. maja 1876, kabinet sastao u njegovoj kući, jer zbog bolova u stopalima nije mogao da se kreće, odlučeno je da se u zaliv Bešika pošalju još tri oklopnjače. Računalo se da će se time broj britanskih brodova u turskim vodama popeti na deset, i da će im se, čim to bude bilo moguće, priključiti još dva broda.

Dizraeli je uporno vodio svoju politiku, uprkos bolesti i sve ozbiljnijem razilaženju s lordom Derbijem i kraljicom Viktorijom. Na sednici vlade Derbi se složio s pojačavanjem flote, ali je istog dana u dnevniku gunđao da su "turske teme" "potpuno obuzele Dizraelijevu svest, i on više ne može da govori o bilo čemu drugom".

Nastavlja se