Žene izborile pravo da budu u prvim borbenim redovima

Vojna karijera je postala odlična opcija za mnoge crnce. Procenat diplomiranih među novoprimljenim kadetima bila je sada veća kod crnih nego kod belih. Crnci su u oružanim snagama daleko češće stizali na visoke položaje nego u uporedivim karijerama u biznisu ili u vladi. Od 1968. do 1988, za 20 godina, proporcija kadeta primljenih na akademiju Vest Point povećala se desetostruko, sa 0,7 na sedam odsto. Deset posto oficira u kopnenoj, pet odsto u Američkom ratnom vazduhoplovstvu (USAF) i tri odsto u ratnoj mornarici sada su bili crnci. Oko 1990. godine, sto crnaca je dobilo čin generala ili admirala. Godine 1991. prvi put se desilo da na čelo Združenog generalštaba svih američkih oružanih snaga dođe crnac, Kolin Pauel (Colin Powell). Američke oružane snage, i Demokratska stranka, sada su dve jedine velike američke institucije u kojima je dostignuta stvarna integracija svih rasa. Dakle, jedna velika konzervativna institucija ostvarila je jedan društveni preokret.

Oko 1990. američka vojska krenula je u još jednu društvenu revoluciju, u vezi sa tradicijom da žena ne može da ratuje i da je vojska mačo ambijent, izrazito muževan. Potrebe vojske, a i nove norme u američkom društvu, ugrozile su i tu tradiciju. Tokom Drugog svetskog rata, 150.000 žena stalo je pod zastavu, ali one su bile u raznim pomoćnim vojnim službama, gde su važile reči šefa zdravstvene službe američke mornarice da "vi možete doći na muška mesta a još uvek raditi ženski posao". Ali, posle su mnoge htele tu i da ostanu. Dozvoliti im, značilo je i za vojsku kao instituciju možda i poneki dobitak. One su radile muški posao, da, ali za manju platu nego muškarac, pa je tu ostvarivana ušteda na njihovu štetu. Mnogi vojni poslovi oduvek su bili poznati kao u suštini ženski, naime, bolničarski, ili knjigovodstveni, pa je sad dozvoljeno ženama da ih i rade, naravno pod istom čvrstom disciplinom kao i muškarci. Dobijale su manje socijalno osiguranje, a i druge beneficije manje nego muškarci. Bilo je dozvoljeno da zauzmu najviše do dva odsto mesta u oružanim snagama, a polazak na ma koju vojnu akademiju bio im je zabranjen.

U 1970-im godinama, promenama u ukupnom gledanju američkog društva na ženski rad, kao i teškoćama u pronalaženju dovoljno dobrovoljaca (muškaraca) za vojnu službu, iznuđene su radikalne promene u ovoj oblasti. Ženama je dopušteno da polaze na svaku vojnu akademiju, i u svaki ogranak oružanih snaga, pa i u one visokotehničke ogranke gde im je ranije bio zabranjen ulaz. Jedini izuzetak bile su frontovske jedinice za neposredni borbeni sudar sa protivnikom, mada su mnoge žene uvedene u službu u jedinicama za vatrenu podršku, odmah iza prve borbene linije. Već 1991, 11 odsto američke vojske sačinjavale su žene, a gotovo polovina njih bile su crnkinje. Otpora je bilo, i te kako. Zumvalt je napomenuo da mu kritičari govore kako će u njegovoj floti odsad biti "uniseks tuširanje, i ploveće orgije". Po njegovom utisku, mnogim starijim pripadnicima ratne mornarice bilo je teško da prihvate prisustvo crnaca, ali da prihvate prisustvo žena bilo im je - još teže.

U 1990-im godinama, razvila se debata i o logičnoj krajnjoj tački ovog procesa. Pustiti žene i u prednji rov, da pucaju? Šta ako one nisu sposobne da funkcionišu tako? Šta ako se zbog njihove prisutnosti naruši kamaraderija - sloga i solidarnost ratnih drugova? Došli su i dani kad je ta debata postala akademska tj. praksom prevaziđena. U Zalivskom ratu ušle su u prednje rovove i pucale su. Pokazalo se da je oko svega toga bilo i neočekivanih pogrešaka u predviđanjima. Razglasilo se to i na sva zvona, u novinskim naslovima. Na primer: neke žene su otišle u rat a svoju decu su ostavile muževima, koji su, iako takođe vojna lica, ostali u Americi. Hiljade američkih vojnikinja rizikovalo je život u zonama borbe protiv Sadamove iračke vojske. Neke su pilotirale iza protivničkih linija, neke u samoj prvoj borbenoj liniji. Pet ih je poginulo od protivničke paljbe. Neki vojni stručnjaci su rekli da se zbog prisustva žena pokolebao moral vojnika muškaraca; neki, da nije. Zalivski rat je proizveo paradoksalne rezultate u vezi sa ulogom žena u vojsci.

Vlada se postojano pomicala ka odluci da im dozvoli sve borbene uloge. Ali, po štampi su se počeli razvlačiti skandali o seksualnom napastvovanju. Pentagon je saopštio da je jedna američka vojnikinja napastvovana dok je bila u iračkom zarobljeništvu, dok su 34 napastvovane bez ikakvog zarobljavanja - spopadali su ih američki vojnici sami, njihovi ratni drugari. Godine 1992. bila je skandalčina kad se u javnosti provalilo da su na jednoj konvenciji pilota ratne mornarice, u prisustvu najviših oficira, pijani vojni piloti vaćarili mnoge žene, pa i pojedine oficirke, i da je mornarica pokušala da prikrije šta se desilo. Istraga o ovom slučaju poverena je jednom admiralu, a on je uskoro saopštio da su pilotkinje američkog pomorskog ratnog vazduhoplovstva - "fufe" (hookers). Penzionisani oficiri, konzervativnih pogleda, počeli su javno govoriti da su njihove žene i ćerke, koje su ostale u vojsci, izložene upropašćenju života i karijere zbog seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja. Još jednom je, dakle, američka vojska poslužila kao ogledalo socijalnih promena i možda kao podstrek za neke od tih promena. Ovo se dešavalo i drugde u zapadnom svetu.

Nastavlja se