Državna pesma

Sve je već napisano, sve se već dogodilo, sve je poznato. Samo se valja prisetiti.

Evo jednog prisećanja. U Platonovoj "Državi", u četvrtoj knjizi, vodi se, naravno, rasprava o idealnoj državi, a Sokrat kaže:

"...Upravljačima države treba predočiti da ništa iskvareno ne sme da izmakne i da, pre svega, moraju paziti na to da u gimnastičko i muzičko vaspitanje ne uđu nikakve nesređene novotarije..."

Da ne davim citatima. Suština rasprave je da promena muzike znači i promenu politike, a onda i sunovrat i krah (idealne) države kakvu imamo (kod Platona, naravno).

Nije naša država nikada bila idealna. Ali, da smo samo izdržali, mogla je da bude nešto slično. Muzika je već bila tu, a i sa gimnastikom (Miroslav Cerar) smo dobro stajali. Etablirali smo rokenrol, osamdesetih se zasviralo tako i toliko da su nam i u muzičkim prestonicama zavideli, ali to sve nam nije bilo dovoljno. Promenili smo upravljače.

Upravljači su onda promenili i pesmu: počelo je da se udara u neke nove note, nešto što nije ni riba ni devojka, ali imalo je zanosan ritam. Onda su se za ritmom svrstavale kolone dobrovoljaca. Ritam je i dalje bio tu, pa su progovorili i topovi, za njima krenuli lopovi... Grmljavina topova je prestala (da li?) ali lopovi su ostali. I pevaju istu pesmu.

Vidi se to lepo ovih dana. Ali, vidi se još nešto. Gledam spotove onih za koje kažu da će pobediti. I lepo, uz muziku, saopštavaju nam sve. I program, i planove, i namere. Kako ćemo živeti? Valjda onako kako je to propratio Vangelis u filmu "Godine opasnog življenja". Šta ćemo imati? Ni ovo što smo uz jedvite jade stekli. Kako to kažu Sajmon i Garfankel: "Ja sam samo siromašan momak". Šta ćemo raditi? Isto što i oni u istoj pesmi. Ah da, pesma se zove "Bokser". I tako dalje, i tako dalje.

Da ponovim: valja se ponekad (pred izbore valjda) prisetiti i Platona.

malikuvarźsezampro.yu