Vesti » Večernje novosti 27.04.2008
Stihovi daju snagu
Večernje novosti nedelja, 27. april 2008.
LUKOVSKA BANJA - Osim za invalidska kolica, Milutin Nedeljković iz Lukovske Banje kod Kuršumlije, koji od detinjstva boluje do dečje paralize, vezan je i za svoje pesme. Iako do sada nije stao na svoje noge, u pedest i drugoj godini života, jedina mu je želja da objavi zbirku pesama, koje je pisao godinama.
Rođen u selu Seocu, kod Kuršumlije, na oko hiljadu metara nadmorske visine, Milutin kaže da ga je iznedrila planina, a satrla - bolest. Zato su mu pesme davale snagu da izdrži najteže dane patnje i strahovanja za svoju sudbinu.
- Kada sam imao deset meseci, razboleo sam se od dečje paralize. Najbliži lekar bio je u Kuršumliji, udaljen 40 kilometara. Nije bilo puta ni prevoza, pa su me u najranijem detinjstvu lečile babe vračarijama. Kada su roditelji videli da se sušim, odveli su me kod lekara - tužnu ispovest Milutin počinje vedrim glasom.
Snebivajući se kao da govori o nekom drugom, priseća se da je posle prve godine života, godinu i po dana bio u bolnici u Nišu.
- Lekari su me nekako zalečili. Mada bolest nije napredovala, nikada nisam stao na svoje noge - govori Milutin, koji se potom snalazio kako je znao i umeo.
Odrastao u mnogobrojnoj porodici u kojoj je malo ko imao vremena da se brine o njemu, sve je morao da uradi sam. Već u trećoj godini života izveštio je da se kreće uz pomoć ruku. Čuvajući stoku uz braću koja su pohađala školu naučio je da čita i piše. I tada je od njih naučio prve pesme koje su ga motivisale da i sam počne da ih sastavlja.
Posebno je voleo junačke pesme. Nekada bi ih čitao i recitovao zimi pokraj prozora dok je posmatrao kako napolju pada sneg. Video je tada, lepotu prirode koju drugi nisu primećivali.
“Posmatrao sam tada padine Kopaonika, koje kao da su menjale oblik sa promenom vremena. Jer, kada napada sneg bivale su nekako surovije, oštrije.”
Kada se prolepša vreme, Milutin je, tada već odrastao mladić, posmatrao plodove na okolnom drveću. I sada se seća tužnih pogleda u vrh voća koje nije mogao da dohvati. Da ubere plodove i počasti se njima.
- Želeo sam mnogo, a nisam mogao skoro ništa. Tada nisam znao da postoje udruženja koja brinu o licima sa invaliditetom. Mislio sam da nikada neću dobiti neku šansu u životu. A želeo sam šanse. Ne jednu, već više njih. Želeo sam da živim, da pišem pesme.
Poezija mi je pomogla da opstanem. Kad god sam imao krizu, vraćao sam se njoj - priča Milutin, listajući svesku sa stihovima.
Priseća se da u vreme njegovog detinjstva, kraj u kome je živeo nije imao struju.
O televiziji ili nekoj drugoj vrsti zabave nije ni razmišljao. Njegovi vršnjaci igrali su se, a on nije mogao da učestvuje. Bio je sam, sa svojim stihovima, i sumnjama.
Sve dok u 20. godini nije dobio invalidska kolica. Bilo mu je lakše iako sa njima nije mogao daleko. Zato mu se često dešavalo da se prevrne kada krene dalje od kuće. Tada ga je najviše bolela nemoć. Ali, upornost ga je naučila da se sam snalazi u takvim situacijama. Kolica su mu pomogla da se oseća jače, dostojanstvenije.
A potom je usledila još jedna šansa za Milutina. Njegovu briljantnu inteligenciju, uočili su psiholozi iz Udruženja obolelih od cerebralne paralize, i odveli su ga u Beograd, u Zavod za rehabilitaciju. Milutin u 25. godini života upisuje prvi razred osnovne škole za opismenjavanje odraslih “Đuro Salaj”.
Sada traži još jednu šansu, da svoje pesme koje je godinama sastavljao pretoči u knjigu. Jer, pesme su, kaže, jedino blago koje je stvorio do sada. Zato bi knjigom ostavio neki trag za sobom.
PRVI HONORAR
- POŠTO nemam porodicu, najveća mi je želja da objavim zbirku pesama, jer bi to jedino ostalo iza mene - priča Milutin, koji sa rođacima živi u stanu solidarnosti. Socijalna pomoć od 9.000 dinara jedina su mu primanja.
Prva pesma za koju je dobio honorar objavljena je u ”Pobjedi”. Do sada je napisao više od trista pesama.
ŠKOLOVANJE
- ŠKOLA mi je odlično išla, pa sam ubrzano polagao razrede.
Nastavio sam da pišem pesme, a i recitovao sam na raznim manifestacijama.
Preko zavoda za rehabilitaciju obolelih od distrofije, upisao sam i srednju Upravnu školu u tadašnjem Titogradu i redovno je završio - objašnjava svoje školovanje Milutin.
Rođen u selu Seocu, kod Kuršumlije, na oko hiljadu metara nadmorske visine, Milutin kaže da ga je iznedrila planina, a satrla - bolest. Zato su mu pesme davale snagu da izdrži najteže dane patnje i strahovanja za svoju sudbinu.
- Kada sam imao deset meseci, razboleo sam se od dečje paralize. Najbliži lekar bio je u Kuršumliji, udaljen 40 kilometara. Nije bilo puta ni prevoza, pa su me u najranijem detinjstvu lečile babe vračarijama. Kada su roditelji videli da se sušim, odveli su me kod lekara - tužnu ispovest Milutin počinje vedrim glasom.
Snebivajući se kao da govori o nekom drugom, priseća se da je posle prve godine života, godinu i po dana bio u bolnici u Nišu.
- Lekari su me nekako zalečili. Mada bolest nije napredovala, nikada nisam stao na svoje noge - govori Milutin, koji se potom snalazio kako je znao i umeo.
Odrastao u mnogobrojnoj porodici u kojoj je malo ko imao vremena da se brine o njemu, sve je morao da uradi sam. Već u trećoj godini života izveštio je da se kreće uz pomoć ruku. Čuvajući stoku uz braću koja su pohađala školu naučio je da čita i piše. I tada je od njih naučio prve pesme koje su ga motivisale da i sam počne da ih sastavlja.
Posebno je voleo junačke pesme. Nekada bi ih čitao i recitovao zimi pokraj prozora dok je posmatrao kako napolju pada sneg. Video je tada, lepotu prirode koju drugi nisu primećivali.
“Posmatrao sam tada padine Kopaonika, koje kao da su menjale oblik sa promenom vremena. Jer, kada napada sneg bivale su nekako surovije, oštrije.”
Kada se prolepša vreme, Milutin je, tada već odrastao mladić, posmatrao plodove na okolnom drveću. I sada se seća tužnih pogleda u vrh voća koje nije mogao da dohvati. Da ubere plodove i počasti se njima.
- Želeo sam mnogo, a nisam mogao skoro ništa. Tada nisam znao da postoje udruženja koja brinu o licima sa invaliditetom. Mislio sam da nikada neću dobiti neku šansu u životu. A želeo sam šanse. Ne jednu, već više njih. Želeo sam da živim, da pišem pesme.
Poezija mi je pomogla da opstanem. Kad god sam imao krizu, vraćao sam se njoj - priča Milutin, listajući svesku sa stihovima.
Priseća se da u vreme njegovog detinjstva, kraj u kome je živeo nije imao struju.
O televiziji ili nekoj drugoj vrsti zabave nije ni razmišljao. Njegovi vršnjaci igrali su se, a on nije mogao da učestvuje. Bio je sam, sa svojim stihovima, i sumnjama.
Sve dok u 20. godini nije dobio invalidska kolica. Bilo mu je lakše iako sa njima nije mogao daleko. Zato mu se često dešavalo da se prevrne kada krene dalje od kuće. Tada ga je najviše bolela nemoć. Ali, upornost ga je naučila da se sam snalazi u takvim situacijama. Kolica su mu pomogla da se oseća jače, dostojanstvenije.
A potom je usledila još jedna šansa za Milutina. Njegovu briljantnu inteligenciju, uočili su psiholozi iz Udruženja obolelih od cerebralne paralize, i odveli su ga u Beograd, u Zavod za rehabilitaciju. Milutin u 25. godini života upisuje prvi razred osnovne škole za opismenjavanje odraslih “Đuro Salaj”.
Sada traži još jednu šansu, da svoje pesme koje je godinama sastavljao pretoči u knjigu. Jer, pesme su, kaže, jedino blago koje je stvorio do sada. Zato bi knjigom ostavio neki trag za sobom.
PRVI HONORAR
- POŠTO nemam porodicu, najveća mi je želja da objavim zbirku pesama, jer bi to jedino ostalo iza mene - priča Milutin, koji sa rođacima živi u stanu solidarnosti. Socijalna pomoć od 9.000 dinara jedina su mu primanja.
Prva pesma za koju je dobio honorar objavljena je u ”Pobjedi”. Do sada je napisao više od trista pesama.
ŠKOLOVANJE
- ŠKOLA mi je odlično išla, pa sam ubrzano polagao razrede.
Nastavio sam da pišem pesme, a i recitovao sam na raznim manifestacijama.
Preko zavoda za rehabilitaciju obolelih od distrofije, upisao sam i srednju Upravnu školu u tadašnjem Titogradu i redovno je završio - objašnjava svoje školovanje Milutin.
Preuzeto sa sajta novosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari