Bogatstvo u vrletima Crnog vrha

BOR - U Beogradskoj ulici u Boru, kod Rudarske škole, u nekadašnjim francuskim inženjerskim kućama, sagrađenim između dva svetska rata, u dvorištu sa puno zelenila, magnolija i jorgovana, na staroj hrastovoj klupici, prebiraju lovačke uspomene Miloš Milošević, penzioner i Stanoje Savić, dugogodišnji radnik gradske Toplane i samo pokatkad dodirnu lepo aranžirane smrčkove, pronađene posle poslednjih kiša duboko u vrletima Crnog vrha. Miloš je 40, a Stanoje-Savke 30 godina lovac i hodoljubac Homolja i Crnog vrha. Usput, zaneseni nedodirnutom prirodom, beru lekovito bilje i pečurke. Stanoje je pre tri godine naleteo na krupne i zdrave bele tartufe, gljive koje su mogu naručiti samo u ekskluzivnim hotelima kao delikates. Cena je do 1.600 evra za kilogram.

- Kada sam ih doneo Miloš nije mogao da veruje. Otišli smo zajedno na lice mesta i videli pravo bogatstvo. Tajnu do danas nismo odali. Nismo ih prodavali, niti bi ko ovde platio pravu cenu. Miloš je svetski kulinar i on sprema carske večere za naše društvo. Zovem ga profesorom. Od njega sam puna naučio o lovstvu i prirodi, priča Stanoje pokazajući smrčke od kojih je onaj najveći istinski „kapitalac“.

Miloš će jedino svom „đaku“ odati tajnu gde su smrčci pronađeni, a ovaj će, kad dođe vreme, preneti u „nasleđe“ nekom mlađem. Ipak, istina je da ovaj, obični smrčak voli peskovito tle i napuštene rudnike. Gde iznikne, kažu naši sabesednici, tu je ležište bogate rude. I kad bujice ostave pesak i mulj moguće je da se pojavi i na tom terenu.

VRHUNSKI DELIKATES

Kako piše u stručnoj literaturi, smrčci rastu kraj topola, jasena i hrasta, na peskovitom zemljištu i na nadmorskoj visini od 800 do 1.000 metara. Različitog su oblika. Boja je kafeno-voštana. Blagog su ukusa i voćno-vrganjskog mirisa. Spadaju u red jestivih, vrhunskih delikatesnih gljiva.

-Ubrao sam i dve-tri gljive sa korenom, mada se koren ostavlja u zemlji kako bi se biljka razmnožavala. Ovo su primerci za gledanje, a tek kasnije, za jedno sat vremena, biće spremni za jelo. Ukusni su i zdravi, slađi i od Stanojevog tartufa. Ove skupe gljive (u Bosni se kilogram sasušenih smrčaka plaća do 5.000 evra) kod nas ima samo u retkim staništima. Rastu tamo gde im klima odgovara. To može biti samo jedan krajolik na celoj planini. Kad pođemo preko Crnog vrha u Žagubicu smrčkovi uspevaju samo na jednom mestu. Delikates je i „dedina brada“ koja, nakon paljevina, ostaje na hrastovom drvetu. Zagledao sam jesenas na hiljade hrastova, ali „brade“ nigde nije bilo, besedi Miloš objašnjavajući da je kao lovac obišao celu Srbiju uzduž i popreko. Najlepše se oseća u istočnoj Srbiji, na Zlatiboru i u pirotskom kraju.

Stanoje je na Crnom vrhu lovio jelena i divlju svinju, ali je „ulovio“ pet tartufa, Miloš je krenuo u planinu („jer u prirodi ima svega“) i ne razmišljajući o divljači, naleteo je na- smrčkove.

- Treba tu sreće, upornosti i stalnog traganja. Smrčak sa tankom drškom još niko, sem mene, nije pronašao. Zar to nije milina, a kad u ove krajeve, zbog odmora i prirodnih lepota, nagrnu i stranci, imaće najzdraviju hranu na svetu. Tartufa ima dosta i u našoj blizini, na obroncima Stare planine, u svrljiškom ataru, odaje bar jednu od tajni profesor Miloš zadovoljno pokazujući magnoliju ispred kuće koju je pre 50 godina doneo iz Vrnjačke Banje. Danas je Beogradska ulica prepuna magnolija koje su izrasle iz „pelcera“ Miloševog drveta.

Autor:

Agencija SINA