Od siromaštva boli duša

KRALJEVO - Ne radujem se više nijednom prazniku. Posebno se tada osećam poniženim, jer kako ga dočekati s praznim džepovima? Čovek se oseća bedno i jadno, uvređeno. Umesto bogate trpeze, zadovoljavam se mrvicama. Život sam proveo pošteno radeći. Znao sam da će starost doći, pripremao sam se da odem u penziju koliko-toliko situiran. Ali đavola, život se strašno poigrao s nama, radnicima „Magnohroma“. Siguran sam da njih osamdesetak posto jedva da je za Vaskrs skrpilo para za ručak bez mesa. Kao da smo se kamenjem na boga bacali. Mi smo žrtve neodgovornih, lažljivih, lopovskih političara i direktora koji su nas decenijama vukli u sunovrat i, evo, doveli do prosjačkog štapa, priča o teškom i mučnom životu, prepunom neizvesnosti, besparice i nemaštine Kraljevčanin Milutin Bukonjić, koji je punih trideset šest godina radio u „Magnohromu“, nekadašnjem balkanskom gigantu vatrostalne proizvodnje, danas privrednoj ruini, čiji radnici bukvalno gladuju i bore se za goli život.

Pred kraj prošle godine raskinut je privatizacioni ugovor s britanskom kompanijom „Global stil holdins“. Preduzeće je ostalo s milionskim dugovima, radnicima punih godinu i po dana nisu isplaćivane zarade. Proizvodnja je obustavljena, a Vlada Srbije ponudila je, ovih dana, socijalni program za oko 1.200 radnika, što podrazumeva definitivni odlazak iz firme uz otpremninu od po 200 evra po godini staža.

ČITAV VEK RADNOG STAŽA

Moja porodica ima ukupno oko 100 godina radnog staža u „Magnohromu“. Tu je radio moj otac, zatim ja, supruga Zdravka i sin Dragan. Za tih sto godina mi, praktično, nismo zaradili ni za koru hleba. Često se pitam ko je pojeo naš trud, naš vek rada i znoja.

- Godinu dana smo upozoravali vladu da naš bivši vlasnik ne ispunjava prihvaćene obaveze, da rasprodaje imovinu preduzeća, da pravi milionske dugove. Niko ništa nije preduzeo. Zašto, pitam se. Zato što to nekome odgovara. U interesu mu je da „Magnohrom“ potpuno potone i onda da ga kupe budzašto - tvrdi Milutin Bukonjić.

On je jedan od onih radnika koji se ne ustručavaju da govore. Kaže da se većina zaposlenih stidi i da u tišini muči svoju muku.

- Zašto da ćutim? Radio sam pošteno. Ukrali su mi život i bacali ga u prašinu. Imam dve unučice. Umesto da im deda kupuje slatkiše, igračke, odelca, učim ih kako da podnesu nemaštinu. Vrisnuo bih do neba, ali nema vajde. Svi su nas slagali. I ovo što su nam sada ponudili nije ništa drugo nego gašenje preduzeća. Svi će se prijaviti za otpremnine, jer ljudi više ne mogu da podnesu besparicu. Neke naše kolege izvršile su samoubistvo. Siguran sam da je taj tragični čin posledica ponižavajuće bede. Siromaštvo nije samo glad, pocepane cipele, dugovi, već i nesnosan bol u duši - ne krije svoj jad Milutin.

Svakodnevno, jada se Bukonjić, stižu računi, tužbe, izvršna rešenja. Radnici „Magnohroma“ odavno su pali u „dužničko ropstvo“.

- Mojoj porodici država duguje milione dinara i ništa ne preduzima da nam taj dug vrati. S druge strane, vučem se po sudovima jer me tuže javna preduzeća i banke. Ako ne platiš struju, oni je iseku. Nisam neodgovoran, nisam nikome ništa ukrao. Neka mi vrate dug, pa ću i ja njima. Rekao sam, pre koji dan, izvršnom sudiji da nemam čime da vratim bankarski kredit. Život mi je pod hipotekom. Ako im to nešto znači, neka me uhapse, neka mi ispale kuršum u čelo, neka rade šta znaju - ogorčen je Bukonjić.

Dok govori o svojoj muci, Milutinu iskri suza u oku. Za koji dan jedna njegova unuka proslaviće drugi rođendan. Osim suze, neće imati šta da joj odnese.

Autor:

Miloš Milišić