Pešikan: Nauku pod jednu kapu

Ana Pešikan

MANJAK novca najveći je problem srpske nauke. Moramo u glavama da prelomimo da je nauka važna, da treba da ulažemo u nju i da je nužna za razvoj čitavog društva. Jer, nijedna zemlja nije prvo postala bogata, pa onda odvojila sredstva za nauku. Proces mora da bude obrnut: ulažete u nauku da biste postali bogati i razvijeni. Jer, ulaganjem u ovaj mali, ali efikasan sektor dobijate alatku koju možete da primenite u obrazovanju, zdravstvu, industriji i drugim oblastima.

Tako, u razgovoru za „Novosti“, počinje priču o stanju u srpskoj nauci resorna ministarka dr Ana Pešikan.

Kakve su šanse da se za nauku odvoji malo veći komad budžetskog kolača?

- Platforma Vlade Srbije predviđa da do 2010. godine, umesto dosadašnjih 0,36, za nauku odvajamo jedan odsto bruto društvenog proizvoda. To će biti trostruko više nego sada, ali naš budžet je mali, tako da to nisu ogromna sredstva. Evropski minimum je jedan odsto i sve ispod toga je izuzetno malo. Jeste da se od 2000. godine odvajanje za nauku povećava kontinuirano, ali nije dovoljno.

Pre nekoliko meseci, prvi put u istoriji, naučnici u Srbiji su štrajkovali?

- Nisu štrajkovali naučnici već zaposleni u naučnoistraživačkim institucijama. To je prilična razlika, jer u sindikatu odnos istraživača i neistraživačkog osoblja je oko 20:80. Između ostalog, traženo je izjednačavanje plata u visokom obrazovanju sa platama u institutima. Problem je naša zakonska regulativa, pa ljudi sa naučnim zvanjima na univerzitetu i u institutima nisu u istom položaju. Iako nije logično, zakonski je nemoguće izjednačiti plate zaposlenih u institutima sa zaradama njihovih kolega sa univerziteta. Tako su, recimo, univerzitetski profesori, dok su u nastavi sa studentima, pod ingerencijom Ministarstva prosvete i Zakona o visokom obrazovanju, a kada se bave istraživačkim radom na projektima, matična kuća im je Ministarstvo nauke, a regulativa Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti.

Može li se, onda, nauka, ili bar naučnici, bolje organizovati?

- Osim finansija, to je naš drugi najveći problem. Organizacija nauke u Srbiji nije dovoljno dobra i traži rekonstruisanje. Naš model organizacije nauke nije ni ruski model, gde se nauka odvija na institutima, niti anglosaksonski, prema kome se sve dešava na univerzitetu. Naša mala naučna zajednica mora da bude pod „jednom kapom“, da bi bila racionalnija i efikasnija.

Da li bi ta „kapa“ bila Ministarstvo nauke?

- Nije važno je li to Ministarstvo nauke ili Ministarstvo prosvete, ali nauka i visoko obrazovanje trebalo bi da budu zajedno. Tako nam se ne bi dešavalo da nam se sudaraju zakoni, da se razlikuju plate na fakultetima i institutima. A boljom organizacijom i infrastruktura i kadrovi, koji su nam najveći adut, bili bi efikasnije korišćeni.

Ako su najveći adut naučnici, čini li država dovoljno za njih, posebno za mlade stručnjake?

- Sada čini znatno više nego ranije. Povećane su plate, bolji su uslovi za rad, postoji podrška pri konkurisanju za evropske fondove... Posebno za mlade istraživače uveli smo dodatne mere podrške. Hteli smo rešenja koja će na dug rok da daju dobre rezultate. Broj stipendija sa 430 povećali smo na 650, utrostručen je broj doktorskih stipendija, a povećan i njihov iznos na oko tridesetak hiljada. Pomažemo finansijski u izradi magistarskih i doktorskih radova, organizovanju studijskih putovanja, referentnim svetskim laboratorijama. Pošto nemamo dovoljno istraživača u naučnim zvanjima, posebno na projektima tehnološkog razvoja, novim konkursom posebno stimulišemo sve one projekte iz kojih će se izroditi doktorske teze.

Da li je „veliko spremanje“ nuklearnog otpada jedan od starih poslova, koje Ministarstvo pokušava da završi?

- Apsolutno. Nedavno je, sa specijalnim merama bezbednosti iz Instituta za onkologiju u Vinču odnet radioaktivni otpad koji je u centru Beograda čuvan više od 30 godina. Pet grama radijumskih igala bilo je obezbeđeno, zaliveno u betonski blok, ali neophodno je bilo izmeštanje.

Drugi veliki posao je VIND projekat u Institutu „Vinča“, projekat pakovanja i iznošenja istrošenog nuklearnog goriva u Rusiju. Za dva meseca biće završen hangar 3, u koji će privremeno, ali bezbedno, biti skladišten naš nuklearni otpad. Upravo smo završili predlog za donošenje odluke o izgradnji trajnog odlagališta nuklearnog otpada negde u Srbiji.

Znači li to da je VIND i čišćenje Srbije od opasnog otpada najvažniji projekat u Ministarstvu nauke?

- Nije najvažniji, ali je to posao koji se tiče cele Srbije, pa nam je utoliko izuzetno važan. Mišljenja smo da ne smemo rizikovati da se dogodi neki eksces, čekati da budu ugroženi životna sredina i zdravlje ljudi, već delovati na vreme. Dakle, istrošeno gorivo će biti bezbedno transportovano u Rusiju, otpad koji smo sami proizveli čuvaće se u Vinči u hangaru 3 dok ne dobijemo trajno odlagalište. Svi ovi veliki poslovi su u toku i biće završeni do kraja 2010. godine.