Vek pun lepog sećanja

ZAŠLA je u stotu godinu. Poslednjeg dana februarskog dana Lepka Ilić, rođena Prljinčević, iz Prištine, napunila je i ravno osam decenija kao učiteljica.

Prvi put je sa dnevnikom u ruci ušla u učionicu u Suvom Dolu kraj Lipljana. Odatle je iškolovala mnoge generacije.

Govori nemački, italijanski, francuski i turski. Dok sluh i vid nisu malo popustili, redovno je svirala klavir i slikala. Sve što je u životu naučila, život joj je vratio.

Zdravlje je i danas dobro služi i ne oseća mnogo teret velikih godina. U solidnoj je fizičkoj kondiciji, još uvek dosta bistrog uma i neverovatno dobrog sećanja.

- Pamtim sve važnije detalje u životu, najviše iz vremena koja u neku ruku čine i našu istoriju. Najranije slike iz detinjstva su mi one iz balkanskih ratova, kada su Bugari okupirali Prištinu i upali u našu kuću, da traže mog oca Damjana. Umakao im je. Ali, stric nije, i njega su odmah obesili. U zimu 1915. godine već sam pošla u školu i danima plakala gledajući srpsku vojsku koja se, preko Kosova, povlačila prema Albaniji. U jesen 1918. otac nas je izveo u centar grada da dočekamo oslobodioce, koji su probili Solunski front i vraćali se u otadžbinu. Tada sam i prvi put zapevala u dečjem horu u čast oslobodilaca - priseća se gospođa Lepka.

U Prištini je završila osnovnu i nižu gimnaziju. U Skoplju učiteljsku školu. Po dekretu Ministarstva Kraljevine SHS, raspoređena je da radi petnaestak kilometara daleko od Prištine u naseljeničkom selu Suvi Do, kraj Lipljana.

- Sve se to u životu namesti, pa i da se baš tu i udam - sa osmehom priča Lepka. - Tih tridesetih godina minulog veka u modi su bile amaterske pozorišne predstave i priredbe. Režirala sam i igrala Koštanu. Mog partnera na bini, Mitka, igrao je Risto Ilić, najlepši momak u kraju. Kada smo se na kraju predstave zagrlili, šapnuo mi je: sada te vodim kući! Tako je i bilo. Iste večeri sam se udala za njega. I u divnom braku, u kojem smo izrodili dva sina, provela sam skoro 55 godina.

Risto već skoro četvrt veka nije među živima. Da nije bilo njegove verne supruge Lepke, mnogo bi pre završio.

U jesen 1942. godine fašisti su ga osudili na smrt vešanjem i iz logora u Prištini, gde je bio zatočen, poveli na gubilište u Lipljan. Lepka je otišla u italijansku komandu, gde su joj rekli da su to odlučili Nemci. Pošto je dobro govorila i nemački, otišla je kod njihovog glavnog oficira i ubedila ga da Rista nije komunista. Bukvalno u poslednjem času skinut je sa vešala.

- Rista jeste bio komunista, čak posle rata i načelnik sreskog komiteta u Prištini, ali ja nikada nisam htela u partiju. Nekoliko decenija nakon oslobođenja, na kraju školske godine, za sve prosvetne radnike su pisane karakteristike. Moja je redovno glasila: odličan učitelj, ali nije član Saveza komunista. U Prištini nisu mogli da veruju kako to Rista ne može da me ubedi da se učlanim u partiju. Međutim, imala sam staro građansko vaspitanje i predosećala čemu ta ideologija vodi. Vidite šta na kraju doživesmo mi Srbi na Kosovu. A pre i posle Drugog svetskog rata Šiptara u Prištini nije ni bilo. U gradu su živeli uglavnom Srbi i Turci. Kada su Šiptari počeli da dolaze na vlast, krajem šezdesetih su iselili ili asimilovali većinu Turaka, a nas Srbe počeli aktivnije da proteruju posle osamdesetih, posebno početkom devedesetih godina.

I potom su pošli za Beograd. U Prištini joj, posle operacije bruha, na čudan način postrada mlađi sin, sa čijom ćerkom živi i danas. Ima i starijeg sina, snahu, dvoje unučadi i četvoro praunučadi.

Život treba prihvatati onakav kakav jeste, da bi se loše prebrodilo, a dobrom se - radovali. Gospođa Lepka razgovor završava o profesiji kojom se bavila.

- Da sam se rodila i na početku ovog veka, čini mi se da bih opet izabrala učiteljski poziv. Nema lepše profesije nego raditi sa mladima. I danas mi se javljaju moji bivši đaci. Većina njih već odavno su penzioneri i starci. Mnogi, nažalost, dugo nisu među živima - navodi ona.

Na kraju, odgovara i na ono stereotipno pitanje: kako doživeti stotu?

- Držati do sebe, na život gledati kao civilizovan čovek i intelektualac. Ne brinuti o svim brigama ovoga sveta. Biti smiren i u svemu umeren. A i genetika, verovatno, u svemu ima velikog udela - kaže Lepka Ilić.