Između slobode i sapunice

Miodrag Krivokapić

JOŠ jednom je stvarnost užasom o(bez)smislila svaku fikciju, pokazavši da je život uvek korak ispred literature: dok su se u Narodnom pozorištu privodile kraju probe predstave "Seksualne neuroze naših roditelja" (komad Lukasa Berfusa, režirala Tanja Mandić Rigonat), svet je obišla vest da je u Austriji monstruozni otac više od dve decenije zlostavljao kćer i s njom izrodio sedmoro dece... Ko je, uopšte, u jednom izopačenom društvu i vremenu normalan, a ko ne - ili, još bolje, ko je taj ko može da proceni i povuče granicu između ovo dvoje - pitanje je koje postavljaju i život i drama švajcarskog pisca.

- Ne znam ni ja. Svet se "izglobio", a pozorište samo registruje neke stvari- kaže Miodrag Krivokapić, koji je u svojoj četvrtoj sezoni na sceni nacionalnog teatra, premijerno zaigrao psihijatra u novoj predstavi kuće. - Nekada se teatar bavio osvajanjem slobode. Tako su nastajale neke značajne predstave koje su publici značile. Kad se menjaju društvene okolnosti, sve se menja. Mi ovde imamo taj peh da nam se veoma često menjaju društvene okolnosti... Možda bi bilo lepo živeti u Švajcarskoj ili Norveškoj, mada nisam upućen u to čime se bavi njihovo pozorište. Da li ima svrhu da zabavi ili zapita, ne znam. Ovde odgovore teško možemo da damo, neke daje politika a mi trpimo. Ipak, uvek je dobro biti u pozorištu.

Predstava govori o devijacijama ličnosti koje su posledica onih drugih, društvenih?

- Nas stalno zatiče stvarnost. Bavili smo se fenomenom koji pripada zapadnom društvu i nemačkoj dramaturgiji. Dolazi iz jedne uređene zemlje sa određenim frustracijama. I mi te frustracije živimo svakodnevno, što je nekada bilo neshvatljivo. Dešavali su se u okviru porodice ekscesi, ubistva, ali ne masovna. Eto, uoči premijere dogodio se onaj užas u Austriji. U odnosu na taj događaj, naš komad ispada gotovo naivan. To ni najmaštovitiji pisac ne može da zamisli! Dvadeset prvi vek je grublji od prethodnog i ništa ne obećava. Kao da se menja ljudska svest, svi moralni kriterijumi. Gde će to odvesti i kako ćemo se mi time u pozorištu baviti - ne znam. Valjda je zato uvek lepo raditi klasiku.

U središtu Berfusove drame je devojčica čiji ste vi psihijatar?

- Dora je kao bolesna, ali su, u stvari, svi oko nje takvi. Njenim otkrivanjem slobode, ukazuje se i svet koji je okružuje. To su paradoksi zbog kojih se do oslobođenja i pronalaženja jedne ličnosti, ne može doći. Voleo bih da saznam šta mladi ljudi misle o našoj predstavi i vremenu u kojem žive. Možda mi, stariji, sa životnim i profesionalnim iskustvom imamo drugačiji pogled... Čini mi se da su u našem dobu emocije, nekako, odjedanput buknule. Posledice vidimo u svakodnevnim društvenim i porodičnim "iščašenjima".

I vaš čuveni film "Virdžina" govori o društvenim devijacijama. Ali, za ljudsku slobodu kao da je podjednako pogubno savremeno kao i patrijarhalno doba?

- Ima jedna rečenica u mom monologu koja glasi: "Biti slobodan je najteže od svega." To je tačno. Ponekad našom slobodom ugrožavamo tuđu... Uostalom, kako uopšte biti slobodan i šta to znači? Da radim šta hoću? Neka pravila, zaista, moraju da se poštuju.

Šta je sa vašom ličnom slobodom?

- Imam je sve manje. Kad sam bio mlađi, na počecima karijere, osećao sam se mnogo više slobodnim i u kreativnom i u ljudskom smislu. Kad si mlad, sve je pred tobom. Ne kalkulišeš, pun si energije. Imao sam mnogo veću slobodu da kažem "ne" nego danas. Bio sam odlučniji, dobro znao šta neću. To ponekad košta, ali nama ekonomski momenat nije mnogo bio važan. Danas su mladi možda pametniji: uleti u seriju od sto epizoda, budi u sapunici. Znao sam da odbijem ulogu u pozorištu, filmu, da promenim kuću. Bio sam hrabriji, mnogo više spreman na rizik nego sada. Sa iskustvom se čovek nauči da nije dobro uvek udarati glavom u zid i da zaraditi pare i nije tako loše... I danas, ponekad, znam da kažem "ne" - valjda kao recidiv mladosti. Ipak, mnogo sam skloniji kompromisima.

A kad uporedite svoju i današnju generaciju?

- Ne mogu da govorim o tome zašto pristaju na neke stvari, ali ih razumem. Legitimno je poželeti da kupiš stan. Imaćeš svoj prostor i bićeš slobodniji. Moja generacija je odrastala u jednom utopističkom društvu, s verovanjem u bolju sutrašnjost i uverenjem da će se društvo pobrinuti za nas. Imali smo i mnogo veću državu, a s njom i veći prostor i veće prožimanje. Bilo je mnogo zanimljivije nego danas kad smo svi zatvoreni u svoju avliju. Privilegija je što smo živeli u drugačijem vremenu. Gde su danas alternativne grupe koje mogu da opstanu u umetnosti? Nekada je SKC bio mesto za takva okupljanja. Konačno, neko uvek mora da finansira umetnost. Bolje je da mecena bude država, a ne privatna firma... Zato je mladima danas svaka prilika dobra.

Da li je često ponavljana rečenica glavne junakinje u vašoj predstavi ("i nije to neka velika stvar"), način svih nas da amortizujemo udarce, spasemo dušu i psihu?

- Nisam siguran. Zavisi od pojedinca. Bojim se da će nam se tek događati stvari za koje nećemo moći reći "nije to neka velika stvar"... Nama se stalno dešavaju neke istorijske godine, mi živimo društvenu neurozu. Tako bi ova predstava mogla da se gleda i mnogo globalnije. Iz društvenih neuroza i frustracija proizlaze i one porodične, pojedinačne. Stalno imati "dan D" je užasno. A mi ga imamo bar četiri decenije, od 1968. godine. Za mene to nije ona '68, studentska, već ona koja se desila na Kosovu. Kada je buknuo albanski revolt i zahtev za državu. Te '68. godine sam u Prištini studirao prava, bio najmlađi student. Prvi put sam video tenkove, automate, šlemove. Ko je znao da gleda, mogao je da vidi kuda to ide. Pogotovo mi koji smo tamo živeli. Ako se osniva univerzitet - i to prvo pravni, ekonomski i filozofski fakultet - znači, školujete iredentu. One koji će da ruše državu. Za egzistenciju je bilo mnogo potrebnije i praktičnije osnivanje nekih drugih fakulteta, na primer, tehničkih.

Pomenuli ste klasiku. Koje su to još vrednosti i konstante u našim životima na koje se možemo osloniti?

- Meni je sve važnija porodica. Ako je tu čovek dobro utemeljen, nekako može da preživi raznorazne udarce. Važno je i da ga ispunjava posao koji radi. Bitno je trajati, a ja sam još u tom maratonu. Verujem i da sam uspešan, jer živim od toga. Istina, ne zovem ga više "pozivom" kao nekada. Sada je to posao.

KOMFOR

- POZORIŠTE, za razliku od filma, ima publiku. Nekada sam i ja bio veliki filmofil, nisam izlazio iz bioskopa. Sada uzmem DVD jer mi je komfornije. Kao da mi treba više informacija nego doživljaja. Ali, ako uzmete DVD pozorišne predstave, dobićete samo krivu informaciju. Pozorište je, definitivno, živa stvar.