Vesti » Dnevnik 04.05.2008
Komentari: ZEMALJSKI DANI TEKU: Zaneo se profesor
Dnevnik nedelja, 4. maj 2008.
Piše: Đorđe Randelj
Ponekad mi se učini da se sav ljudski napredak i čitava istorija čovečanstva – naučna, socijalna, kulturna, geopolitička i svaka druga – mogu svesti na definiciju: ispitivanje i naročito pomeranje granica ljudskih mogućnosti. Pa tako neki put ostanemo zadivljeni Ajnštajnovim prodiranjima u suštinu (beskonačnog) prostora i (neobjašnjivog, valjda i večnog) vremena, materije i energije i uglavnom ne razumemo ništa, ali nekako osetimo da pred njegovim sveprožimajućim pogledom i umom prosto škripe šarke svemira. I pomislimo: gde su granice svemu tome i koliko čovek još može da pređe?
Nešto slično pomislim i kad ovih dana čujem Voju Koštunicu. Kad čujem nekadašnjeg predsednika moje države, kojeg smo onomad namestili da skinemo Miloševića, kako pljuje po sadašnjem predsedniku, naziva ga izdajnikom, Judom i Vukom Brankovićem. Samo, ko je sad tu, u toj prvoj i najjednostavnijoj asocijaciji, knez Lazar, a ko je tek Isus Hristos, Sin Božji, naopako? Da nije premijer Srbije u dva mandata dr Vojislav Koštunica?
A onda se isti taj Voja, profesor i doktor pravnih nauka, časkom i „u hodu“ presaldumi, samo zato što je i ruski ministar Sergej Lavrov oduševljeno pozdravio srpski sporazum sa Evropom. „Da“, kaže i Voja Koštunica, „trebalo ga je potpisati! Ali mnogo ranije. Recimo, još pre pola godine!“ To kaže na TV, jer mora da kaže, jer je taj sporazum sa Evropom on lično, na sednici Vlade Srbije, prihvatio i parafirao, ali to ne mora da kaže na trgovima u unutrašnjosti Srbije. Tamo svako popodne porekne ono što je sinoć rekao na televiziji, seti se da Boris Tadić Srbiji misli loše, a on i Velja dobro, jer su posle onog šiptarskog samoproglašenja kod limara natrukovali dva miliona plekanih Kosova i podelili deci što skupljaju beyeve, seti se da je u toj zlikovačkoj Evropi 17 zemalja jednostrano priznalo nezavisnost Kosova i da u takvu Evropu on neće! Eto, koliko čovek još može da pređe puta. I koliko može da padne. I opet škripe šarke svemira.
E pa, dragi naš Vojo, ima jedna organizacija u kojoj je još više tih zlikovaca – to su izvesne Ujedinjene nacije, u kojima ima osam puta više zemalja nego u Evropskoj zajednici: preko dve stotine. Tamo je čak i ona zlikovačka Amerika! Možeš samo i pomisliti šta nam tek ti zaverenici, tamo na Ist riveru u NJujorku, onom mafijaškom leglu od grada, smeraju. I zašto smo se uopšte toliko trsili da nas oni ponovo prime „u svoje redove“, kad su nas onako zgodno izbacili odande za vladavine Slobodana Miloševića? To svakako treba ispitati. Olako smo im se ponovo dali. Trebalo je kao onaj što je odsekao sebi ruku jer se na celo selo naljutio.
I da li ste primetili kakve mu se još budalaštine otmu iz usta kad se malko zanese? Pa on na svojim mitinzima pljuje po – dosadašnjoj vlasti! Po istoj toj vlasti koju baš on oličava. Jer joj je dva premijerska mandata na čelu! Zaneo se profesor pa zaboravio da je njegova buduća postizborna koalicija sa Šešeljovom SRS još uvek najveća predizborna tajna!
A to je i najveća muka druga (tehničkog) premijera: to što smo se posle 5. oktobra 2000. godine jedni drugima zarekli da nikad više niko neće ni hteti, ni smeti, sa SPS i SRS. To je taj srpski Rubikon, ta najpoznatija reka iz antičkog Rima, ni široka, ni duboka, ni velika, ni žestoka, a tako značajna – jer se ne može nazad. Pitajte i (srpske) vrapce na (srpskim) granama da li nam se to Voja još pre četiri-pet godina pred tim (srpskim) Rubikonom izuo i uveliko već zavrće nogavice, on bi i da ugazi i pregazi preko, ali i da suv ostane, e ne može Vojo, ne daju vrapci, vidi narod i van dometa tvog silnog mikrofona, pa ne bi nama radikali tri i po godine razgrađivali, krali i palili Novi Sad na svim ćoškovima oko Tanuryićeve palate, rušili tvrđavu, njive betonirali... da ti nisi dao pet svojih odbornika da podupru „vašu Maju“ kad je sa 18 odsto glasova preuzela vlast u Novom Sadu.
I zarekao se tad Voja, opet „preko televizije“, da će ih svih petoro iz stranke isterati, a onda 62 dana nije imao kade da dođe u Novi Sad. Daleko, brate, zabačen taj Novi Sad – od Beograda. Di je Bijaric, a di je Novi Sad. Ne moš to ni meriti.
I šta je sad sa tim odbornicima DSS u Novom Sadu? Glasaju četiri godine za Maju, dok je Igor nije isterao, sad glasaju za Igora, drže pet javnih komunalnih preduzeća, zaposlili 500 svojih kumova i komšija u njima – a DSS nema ni toliko glasača u celoj opštini. Evo, da vidimo u nedelju, hoće li u’vatiti 500 glasova? A radikali će preko 30.000! I nek u’vate. Oni se bar ne presvlače. Šalju decu u Kanadu i što nama gore, njima bolje. Oni će opet terati šlepere, a mi kupovati iz tih prikolica. I mirna Bačka.
A izeš Evropu!
Poslato 03.05.2008
Ponekad mi se učini da se sav ljudski napredak i čitava istorija čovečanstva – naučna, socijalna, kulturna, geopolitička i svaka druga – mogu svesti na definiciju: ispitivanje i naročito pomeranje granica ljudskih mogućnosti. Pa tako neki put ostanemo zadivljeni Ajnštajnovim prodiranjima u suštinu (beskonačnog) prostora i (neobjašnjivog, valjda i večnog) vremena, materije i energije i uglavnom ne razumemo ništa, ali nekako osetimo da pred njegovim sveprožimajućim pogledom i umom prosto škripe šarke svemira. I pomislimo: gde su granice svemu tome i koliko čovek još može da pređe?
Nešto slično pomislim i kad ovih dana čujem Voju Koštunicu. Kad čujem nekadašnjeg predsednika moje države, kojeg smo onomad namestili da skinemo Miloševića, kako pljuje po sadašnjem predsedniku, naziva ga izdajnikom, Judom i Vukom Brankovićem. Samo, ko je sad tu, u toj prvoj i najjednostavnijoj asocijaciji, knez Lazar, a ko je tek Isus Hristos, Sin Božji, naopako? Da nije premijer Srbije u dva mandata dr Vojislav Koštunica?
A onda se isti taj Voja, profesor i doktor pravnih nauka, časkom i „u hodu“ presaldumi, samo zato što je i ruski ministar Sergej Lavrov oduševljeno pozdravio srpski sporazum sa Evropom. „Da“, kaže i Voja Koštunica, „trebalo ga je potpisati! Ali mnogo ranije. Recimo, još pre pola godine!“ To kaže na TV, jer mora da kaže, jer je taj sporazum sa Evropom on lično, na sednici Vlade Srbije, prihvatio i parafirao, ali to ne mora da kaže na trgovima u unutrašnjosti Srbije. Tamo svako popodne porekne ono što je sinoć rekao na televiziji, seti se da Boris Tadić Srbiji misli loše, a on i Velja dobro, jer su posle onog šiptarskog samoproglašenja kod limara natrukovali dva miliona plekanih Kosova i podelili deci što skupljaju beyeve, seti se da je u toj zlikovačkoj Evropi 17 zemalja jednostrano priznalo nezavisnost Kosova i da u takvu Evropu on neće! Eto, koliko čovek još može da pređe puta. I koliko može da padne. I opet škripe šarke svemira.
E pa, dragi naš Vojo, ima jedna organizacija u kojoj je još više tih zlikovaca – to su izvesne Ujedinjene nacije, u kojima ima osam puta više zemalja nego u Evropskoj zajednici: preko dve stotine. Tamo je čak i ona zlikovačka Amerika! Možeš samo i pomisliti šta nam tek ti zaverenici, tamo na Ist riveru u NJujorku, onom mafijaškom leglu od grada, smeraju. I zašto smo se uopšte toliko trsili da nas oni ponovo prime „u svoje redove“, kad su nas onako zgodno izbacili odande za vladavine Slobodana Miloševića? To svakako treba ispitati. Olako smo im se ponovo dali. Trebalo je kao onaj što je odsekao sebi ruku jer se na celo selo naljutio.
I da li ste primetili kakve mu se još budalaštine otmu iz usta kad se malko zanese? Pa on na svojim mitinzima pljuje po – dosadašnjoj vlasti! Po istoj toj vlasti koju baš on oličava. Jer joj je dva premijerska mandata na čelu! Zaneo se profesor pa zaboravio da je njegova buduća postizborna koalicija sa Šešeljovom SRS još uvek najveća predizborna tajna!
A to je i najveća muka druga (tehničkog) premijera: to što smo se posle 5. oktobra 2000. godine jedni drugima zarekli da nikad više niko neće ni hteti, ni smeti, sa SPS i SRS. To je taj srpski Rubikon, ta najpoznatija reka iz antičkog Rima, ni široka, ni duboka, ni velika, ni žestoka, a tako značajna – jer se ne može nazad. Pitajte i (srpske) vrapce na (srpskim) granama da li nam se to Voja još pre četiri-pet godina pred tim (srpskim) Rubikonom izuo i uveliko već zavrće nogavice, on bi i da ugazi i pregazi preko, ali i da suv ostane, e ne može Vojo, ne daju vrapci, vidi narod i van dometa tvog silnog mikrofona, pa ne bi nama radikali tri i po godine razgrađivali, krali i palili Novi Sad na svim ćoškovima oko Tanuryićeve palate, rušili tvrđavu, njive betonirali... da ti nisi dao pet svojih odbornika da podupru „vašu Maju“ kad je sa 18 odsto glasova preuzela vlast u Novom Sadu.
I zarekao se tad Voja, opet „preko televizije“, da će ih svih petoro iz stranke isterati, a onda 62 dana nije imao kade da dođe u Novi Sad. Daleko, brate, zabačen taj Novi Sad – od Beograda. Di je Bijaric, a di je Novi Sad. Ne moš to ni meriti.
I šta je sad sa tim odbornicima DSS u Novom Sadu? Glasaju četiri godine za Maju, dok je Igor nije isterao, sad glasaju za Igora, drže pet javnih komunalnih preduzeća, zaposlili 500 svojih kumova i komšija u njima – a DSS nema ni toliko glasača u celoj opštini. Evo, da vidimo u nedelju, hoće li u’vatiti 500 glasova? A radikali će preko 30.000! I nek u’vate. Oni se bar ne presvlače. Šalju decu u Kanadu i što nama gore, njima bolje. Oni će opet terati šlepere, a mi kupovati iz tih prikolica. I mirna Bačka.
A izeš Evropu!
Poslato 03.05.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari