Arhiva » Vesti » Politika 05.05.2008
Uzlet novih sila
Sve jača konkurencija i Americi širom sveta
Politika ponedeljak, 5. maj 2008.
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 4. maja – Vremena su teška ali biće bolje, poruka je kojom Džordž Buš učestalo teši Amerikance. Oni u to veruju uglavnom zbog činjenice da se bliži kraj njegovom predsednikovanju, koje doživljavaju kao „toliko loše da niko, valjda, neće moći da ga reprizira”.
Građani će na izborima pokušati da u Belu kuću i Kongres ubace odgovornije kadrove, ali nisu dovoljno svesni da sve više stvari ne zavisi ni od njihove volje ni od sposobnosti izglasanih. U dobu smo kada o nacionalnoj pa i internacionalnoj sudbini sve više odlučuju faktori koji se ne biraju, već se ispostavljaju, sugerišu dva ovde upravo objavljena eseja.
U uzletu su nove sile, državne i privatne, koje tumbaju ustaljene predstave o rasporedu lokalne i globalne moći, proizlazi iz napisa specijalista za međunarodne odnose Ferida Zakarije u „Njusviku” i Dejvida Rotkopfa u „Vašington postu”. Iako obrađuju naizgled sasvim različite teme, obojica ukazuju da se ubrzano relativizuje ukupni svetski poredak, da bitno ojačava konkurencija i SAD, koje važe za jedinu supersilu, i vlastima širom planete.
Pogrešan kurs
Čak četiri petine Amerikanca je u nedavnoj anketi ocenilo da je sadašnji kurs njihove države pogrešan, pri čemu ih, pored poskupljenja nafte i namirnica, ulaska privrede u recesiju, krize na tržištu nekretnina i trauma u Iraku, dodatno brine i to što se svet tumba, prvi put u dometu njihovog pamćenja, bez odlučujućeg uticaja Vašingtona. „Nemam čarobni štapić da zaustavim rast cene goriva”, izjavio je šef Bele kuće. „Mađioničarsku tačku” izvode, međutim, drugi.
Došlo je do „potresnog zaokreta u moći i ponašanju”, konstatuje Zakarija. „Dok smo se mi prepirali zašto nas drugi mrze… svet je iz antiamerikanizma prešao u postamerikanizam”, to jest, u zbivanja koja Vašington ne može da usmerava. Pa kao ilustraciju za „rast tih drugih”, navodi da je indijski Bolivud veća filmska industrija od Holivuda, da je najviša zgrada sada na Tajvanu a da će uskoro biti u Dubaiju, da su kazina u Makau nadmašila prihode Las Vegasa, da su među deset najbogatijih ljudi sveta samo dva Amerikanca. Nestaju i „monopoli” u štampi, dodaje, ukazujući da više „nije sve” u „Njujork tajmsu”, Si-En-Enu i drugim moćnim medijima, jer se afirmišu desetine drugih, među kojima „Al-Džazira (Katar), njudelhijska NDTV, latinoamerički Telesur”…
U toku je, po njemu, treći veliki zaokret moći u modernoj istoriji: prvi je bio rast zapadnog sveta u 15. veku, drugi – krajem 19. stoleća kada je počeo uzlet Amerike koja još, kaže, održava svoju dominaciju i „unipolarni svet”, ali kojoj sada izmiče nadmoć u gotovo svakoj oblasti, izuzev vojne, i prelazi u ruke drugih, naročito „rastućih sila”, među kojima se naročito ističu Kina, Rusija, Indija, Brazil. Tekući zaokret je, smatra, mirniji od prethodnih, kada su ondašnje rastuće sile razbijale svetski poredak, dok se sadašnje mahom zadovoljavaju jačanjem svojih pozicija u okviru važećih „pravila igre”.
U slojevitom napisu, sa ukazivanjem i na zasluge Amerikanca u globalnim preobražajima, kao i na činjenicu da se povećava moć nevladinih oružanih formacija poput terorističkih, autor ocenjuje da su prevaziđeni i sastavi Saveta bezbednosti UN, rukovodstava Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, jer ne odražavaju odnos snaga, koji se bitno izmenio od vremena kad su ti organi formirani. Grupi osam najmoćnijih država zamera, na primer, što nije proširena na Kinu, Indiju i Brazil.
Za rešavanje krupnih problema čovečanstva potrebno je „učešće mnogih država” što je za Vašington „izazov” kome nije prilagođen. „Američko društvo spremno je da se uklopi u novi svet, ali nije izvesno da je na to spremna i američka vlast”, konstatuje Zakarija i zaključuje da će budući istoričari možda zaključiti kako su SAD „globalizovale mnoge ali ne i sebe”.
U međuvremenu se proširila nezvanična vlast, koju Latinoamerikanci nazivaju „faktokratija” (stvarna a ne formalna vlast). Na taj fenomen dokumentovano upozorava Rotkopf.
Stvorena je, precizira, globalna „superklasa” koja drma svetom u sprezi za koju niko nije glasao. Čini je, smatra, samo oko 6.000 pojedinaca, tanak sloj „najviših funkcionera, vodećih finansijera, medijskih mogula, vojnih i verskih vođa, predvodnika terorističkih i kriminalnih organizacija, pa i nekolicina istaknutih ličnosti kulture i nauke”.
Sledi obilje podataka, prevashodno usredsređenih na finansijske „supermoćnike”. Pa kaže: „Nešto više od 1.100 milijardera raspolaže imovinom gotovo duplo vrednijom od dve i po milijarde najsiromašnijih stanovnika, deset odsto najbogatijih Zemljanina drži 85 procenata, a polovina siromašnog čovečanstva samo jedan postotak, svetskog bogatstva.”
Moćne kompanije
Takvo stanje stvara osećaj da je „klasna borba još među nama” iako je „otpisana u preranom proslavljanju ’kraja istorije’ posle pada komunizma”, podseća autor u „Postu”.
Računicama pridodaje i okolnosti da „najveće korporacije godišnje prodaju proizvode u vrednosti koja konkuriše bruto domaćim proizvodima svih zemalja osim 20 najbogatijih i da 250 najmoćnijih kompanija imaju obrt koji dostiže vrednost trećine globalnog bruto proizvoda”, izražavajući zabrinutost za sudbinu vlasti u globalnim razmerama, koja bi mogla da bude manje demokratska nego sada. Da malobrojni, uz pritisak na političare, odnesu prevagu nad zvaničnim aparatima koji treba da zastupaju interese većine. Vlade ipak ostaju, zaključuje, oslonac prosečnom građaninu, kao kontrabalans „superklasi” i rastućoj nejednakosti…
Iz dve navedene analize proizlaze dve od mnogih krajnosti savremene civilizacije. S jedne strane svetski odnosi se demokratizuju jer se širi krug službenih aktera u odlučivanju, a s druge jača moć neizabrane „faktokratije”. Oba slučaja svedoče o uzletu novih sila, zvaničnih i nezvaničnih, čije sadejstvo će, ako potraje, izazvati još mnoga pojedinačna, nacionalna i internacionalna tumbanja.
M. Pantelić
[objavljeno: 05/05/2008]
Vašington, 4. maja – Vremena su teška ali biće bolje, poruka je kojom Džordž Buš učestalo teši Amerikance. Oni u to veruju uglavnom zbog činjenice da se bliži kraj njegovom predsednikovanju, koje doživljavaju kao „toliko loše da niko, valjda, neće moći da ga reprizira”.
Građani će na izborima pokušati da u Belu kuću i Kongres ubace odgovornije kadrove, ali nisu dovoljno svesni da sve više stvari ne zavisi ni od njihove volje ni od sposobnosti izglasanih. U dobu smo kada o nacionalnoj pa i internacionalnoj sudbini sve više odlučuju faktori koji se ne biraju, već se ispostavljaju, sugerišu dva ovde upravo objavljena eseja.
U uzletu su nove sile, državne i privatne, koje tumbaju ustaljene predstave o rasporedu lokalne i globalne moći, proizlazi iz napisa specijalista za međunarodne odnose Ferida Zakarije u „Njusviku” i Dejvida Rotkopfa u „Vašington postu”. Iako obrađuju naizgled sasvim različite teme, obojica ukazuju da se ubrzano relativizuje ukupni svetski poredak, da bitno ojačava konkurencija i SAD, koje važe za jedinu supersilu, i vlastima širom planete.
Pogrešan kurs
Čak četiri petine Amerikanca je u nedavnoj anketi ocenilo da je sadašnji kurs njihove države pogrešan, pri čemu ih, pored poskupljenja nafte i namirnica, ulaska privrede u recesiju, krize na tržištu nekretnina i trauma u Iraku, dodatno brine i to što se svet tumba, prvi put u dometu njihovog pamćenja, bez odlučujućeg uticaja Vašingtona. „Nemam čarobni štapić da zaustavim rast cene goriva”, izjavio je šef Bele kuće. „Mađioničarsku tačku” izvode, međutim, drugi.
Došlo je do „potresnog zaokreta u moći i ponašanju”, konstatuje Zakarija. „Dok smo se mi prepirali zašto nas drugi mrze… svet je iz antiamerikanizma prešao u postamerikanizam”, to jest, u zbivanja koja Vašington ne može da usmerava. Pa kao ilustraciju za „rast tih drugih”, navodi da je indijski Bolivud veća filmska industrija od Holivuda, da je najviša zgrada sada na Tajvanu a da će uskoro biti u Dubaiju, da su kazina u Makau nadmašila prihode Las Vegasa, da su među deset najbogatijih ljudi sveta samo dva Amerikanca. Nestaju i „monopoli” u štampi, dodaje, ukazujući da više „nije sve” u „Njujork tajmsu”, Si-En-Enu i drugim moćnim medijima, jer se afirmišu desetine drugih, među kojima „Al-Džazira (Katar), njudelhijska NDTV, latinoamerički Telesur”…
U toku je, po njemu, treći veliki zaokret moći u modernoj istoriji: prvi je bio rast zapadnog sveta u 15. veku, drugi – krajem 19. stoleća kada je počeo uzlet Amerike koja još, kaže, održava svoju dominaciju i „unipolarni svet”, ali kojoj sada izmiče nadmoć u gotovo svakoj oblasti, izuzev vojne, i prelazi u ruke drugih, naročito „rastućih sila”, među kojima se naročito ističu Kina, Rusija, Indija, Brazil. Tekući zaokret je, smatra, mirniji od prethodnih, kada su ondašnje rastuće sile razbijale svetski poredak, dok se sadašnje mahom zadovoljavaju jačanjem svojih pozicija u okviru važećih „pravila igre”.
U slojevitom napisu, sa ukazivanjem i na zasluge Amerikanca u globalnim preobražajima, kao i na činjenicu da se povećava moć nevladinih oružanih formacija poput terorističkih, autor ocenjuje da su prevaziđeni i sastavi Saveta bezbednosti UN, rukovodstava Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, jer ne odražavaju odnos snaga, koji se bitno izmenio od vremena kad su ti organi formirani. Grupi osam najmoćnijih država zamera, na primer, što nije proširena na Kinu, Indiju i Brazil.
Za rešavanje krupnih problema čovečanstva potrebno je „učešće mnogih država” što je za Vašington „izazov” kome nije prilagođen. „Američko društvo spremno je da se uklopi u novi svet, ali nije izvesno da je na to spremna i američka vlast”, konstatuje Zakarija i zaključuje da će budući istoričari možda zaključiti kako su SAD „globalizovale mnoge ali ne i sebe”.
U međuvremenu se proširila nezvanična vlast, koju Latinoamerikanci nazivaju „faktokratija” (stvarna a ne formalna vlast). Na taj fenomen dokumentovano upozorava Rotkopf.
Stvorena je, precizira, globalna „superklasa” koja drma svetom u sprezi za koju niko nije glasao. Čini je, smatra, samo oko 6.000 pojedinaca, tanak sloj „najviših funkcionera, vodećih finansijera, medijskih mogula, vojnih i verskih vođa, predvodnika terorističkih i kriminalnih organizacija, pa i nekolicina istaknutih ličnosti kulture i nauke”.
Sledi obilje podataka, prevashodno usredsređenih na finansijske „supermoćnike”. Pa kaže: „Nešto više od 1.100 milijardera raspolaže imovinom gotovo duplo vrednijom od dve i po milijarde najsiromašnijih stanovnika, deset odsto najbogatijih Zemljanina drži 85 procenata, a polovina siromašnog čovečanstva samo jedan postotak, svetskog bogatstva.”
Moćne kompanije
Takvo stanje stvara osećaj da je „klasna borba još među nama” iako je „otpisana u preranom proslavljanju ’kraja istorije’ posle pada komunizma”, podseća autor u „Postu”.
Računicama pridodaje i okolnosti da „najveće korporacije godišnje prodaju proizvode u vrednosti koja konkuriše bruto domaćim proizvodima svih zemalja osim 20 najbogatijih i da 250 najmoćnijih kompanija imaju obrt koji dostiže vrednost trećine globalnog bruto proizvoda”, izražavajući zabrinutost za sudbinu vlasti u globalnim razmerama, koja bi mogla da bude manje demokratska nego sada. Da malobrojni, uz pritisak na političare, odnesu prevagu nad zvaničnim aparatima koji treba da zastupaju interese većine. Vlade ipak ostaju, zaključuje, oslonac prosečnom građaninu, kao kontrabalans „superklasi” i rastućoj nejednakosti…
Iz dve navedene analize proizlaze dve od mnogih krajnosti savremene civilizacije. S jedne strane svetski odnosi se demokratizuju jer se širi krug službenih aktera u odlučivanju, a s druge jača moć neizabrane „faktokratije”. Oba slučaja svedoče o uzletu novih sila, zvaničnih i nezvaničnih, čije sadejstvo će, ako potraje, izazvati još mnoga pojedinačna, nacionalna i internacionalna tumbanja.
M. Pantelić
[objavljeno: 05/05/2008]
Preuzeto sa sajta politika.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari