Arhiva » Vesti » Dnevnik 05.05.2008
O MIRISU I OŽILJCIMA NA LICU GRADA 12
Dnevnik ponedeljak, 5. maj 2008.
Gradske kafane i jedan mačak
Piše: LJubinko Pušić
Od mnogih ispisa kojima su pokriveni gradovi, deo pripada kafanama. Nije ništa novo reći da su kafane gradske institucije. Dobro, reći će se, kafana ima u svim naseljima, ma kakva i ma gde bila. Zbog čega bi baš gradske bile naročite? Međutim, kafane su obeležja urbaniteta neke sredine. Ovde ništa nije nevažno: ni broj, ni vrsta, mada je ovo drugo važnije. Gradovi bez kafana ne mogu. One su deo socijalnog života. Institucija kao i svaka druga. Pa opet, kada institucije propadaju, to nije isto kao kada kafane prestaju da budu žive.
Nesporno je da su kafane u gradovima odraz društvene klime. Kada pogledamo šta se u kafanskoj geografiji naših gradova dogodilo u poslednjoj deceniji prošlog veka, shvatićemo da je nastupio svojevrsni ciklus promena. Nekadašnje boemske, radničke, obične, neobične, gospodske ili ine kafane, zamenili su kafići. Sve može da bude kafić: minijaturni prostor, pregrađeni haustor, dojučerašnji izlog, kancelarija, kiosk, drvena ili limena baraka.
O novokomponovanim, tehno, etno, “post”, glamur i klupskim prostorijama kao o novoj gradskoj scenografiji već je pisano. Za sve je karakteristična (pre)glasna muzika. Izbor muzike je neka vrsta legitimacije i sito kroz koje se prosejava samo određena klijentela. Oni kafići u kojima ne postoji privatizacija prostora, u smislu da ga u određeno doba dana okupira stalna, gotovo bratska klijentela, nisu na glasu. Oni su za slučajne prolaznike, a takvi se ili brzo gase ili vremenom počinju da liče na kafane.
Većina stanovnika grada ima neki “svoj lokal”. Čak i oni koji manje od jednom godišnje “izlaze u grad” na ovaj način, poznaju bar neko mesto koje im odgovara više od ostalih. (Čini se da bi bilo interesantno jednom napraviti urbano-sociološko istraživanje – traganje za tipovima društvenih prostora kafanskog tipa. Ko bi se, međutim, time bavio kada ni mnoge druge, po život grada veoma ozbiljne stvari njegove društvene prirode, nisu istražene?)
U Hagu ima, čini se, dovoljno prostora za sedenje svakovrsne klijentele. Na prvi pogled reklo bi se – ništa što bi ga izdvajalo iz mape urbane opštosti. Pa ipak, u njemu postoje kafane koje odišu srednjoevropskim duhom. Srednjoevropske kafane? Da, za njih znaju svi koji su imali prilike da ispisuju urbani šar po srednjoevropskim metropolama. To su one kafane koje su odolele izazovima vremena, koje, jednom otvorene, retko prihvataju izazove novog vremena. Radije ostaju nepromenjene.
To je aroma urbane postojanosti, svejedno koji, kako bi se to stručno reklo, socijalni sloj ili grupu da privlači. To su kafane u kojima u svako doba dana na miru mogu da se pročitaju dnevne novine, dugo i uz mnogo cigareta ispija se kafa “kakva samo tu može da se popije”, u kojoj čak i mrzovoljni kelneri klimnu glavom ili daju neki signal da prepoznaju stare goste, ali s njima ne komuniciraju više nego s ostalom klijentelom, u kojima do svakog kutka dopire makar pramen kuhinjskih mirisa, koje se ne kreče tada kada je to potrebno već po prilici samo izuzetno, gde muzika, ako je uopšte ima, ne smeta da bi se obavio i najdelikatniji razgovor za stolom, gde se pijanci retko sreću i gde se oni koji su navikli na kafiće – nikako ne mogu sresti.
Da li su to kafane – nostalgične škrinje prohujalih vremena? Ne, to su samo kafane s imenom i prezimenom. U svakom smislu te reči. (Uzgred, u onom na koji se prvo i pomisli, to su kafane koje ne menjaju svoja imena, a one najčešće ni tada kada su krštavane, nisu jurile za imenima koja ništa ne znače. Imena. Setićemo se da imena u gradu znače isto što i imena ljudi. Oni prostori u gradu koji nisu opervaženi imenima, ne pripadaju urbanoj memoriji. To su gradske upuštenosti, prolaznosti, kao i svaka bezimenost, uostalom).
Ima u Hagu jedna kafana koja ima ime i u kojoj se personal, inventar, ponuda i gosti ne menjaju decenijama, staromodnog imena “Post Horn”. Ulazeći u nju, kao da ste ušli u neku bečku ili prašku kafanu; razlike gotovo da nema. Malo je unutar nje svetlosti čak i po prozračnom danu, usporeni koraci, nečujno pomeranje stolica s izlizanom bojom na uglovima i izlizanim tapacirungom, zidovi na kojima se primećuju tragovi pomeranja stolica, specijalni “kelnerski ćošak”, povremeni prolazak gazde kroz kafanu, novine (koje su zajedničke) na drvenom štenderu, obavezne pepeljare (ovo nije nevažno, s obzirom na to da se vremenom u sve većem broju kafana zabranjuje ono bez čega kafana ne može, cigarete).
U ovoj kafani, kao i u svakoj takvoj, ima po jedan detalj koji joj daje onu nezamenljivu prepoznatljivost. Veliki, trom i više uobražen nego ponosit mačak, prugast i verovatno kastrat, s nikad opranom crvenom trakom oko vrata koja kao da mu smeta jer je prihvata kao kelnersku kravatu. Sedi na praznom stolu kao nezamenljivi gospodar prostora, ili drema na šanku. Nenametljiv. Kafane su takođe za mačke. Ovde nikome ne smetaju. Teško bi mogli da zamislimo neku našu kafanu u kojoj je centralna figura jedan običan mačak. (Hag, 8. decembar 2001).
SUTRA: Grad prilagođen kiši
Poslato 04.05.2008
Piše: LJubinko Pušić
Od mnogih ispisa kojima su pokriveni gradovi, deo pripada kafanama. Nije ništa novo reći da su kafane gradske institucije. Dobro, reći će se, kafana ima u svim naseljima, ma kakva i ma gde bila. Zbog čega bi baš gradske bile naročite? Međutim, kafane su obeležja urbaniteta neke sredine. Ovde ništa nije nevažno: ni broj, ni vrsta, mada je ovo drugo važnije. Gradovi bez kafana ne mogu. One su deo socijalnog života. Institucija kao i svaka druga. Pa opet, kada institucije propadaju, to nije isto kao kada kafane prestaju da budu žive.
Nesporno je da su kafane u gradovima odraz društvene klime. Kada pogledamo šta se u kafanskoj geografiji naših gradova dogodilo u poslednjoj deceniji prošlog veka, shvatićemo da je nastupio svojevrsni ciklus promena. Nekadašnje boemske, radničke, obične, neobične, gospodske ili ine kafane, zamenili su kafići. Sve može da bude kafić: minijaturni prostor, pregrađeni haustor, dojučerašnji izlog, kancelarija, kiosk, drvena ili limena baraka.
O novokomponovanim, tehno, etno, “post”, glamur i klupskim prostorijama kao o novoj gradskoj scenografiji već je pisano. Za sve je karakteristična (pre)glasna muzika. Izbor muzike je neka vrsta legitimacije i sito kroz koje se prosejava samo određena klijentela. Oni kafići u kojima ne postoji privatizacija prostora, u smislu da ga u određeno doba dana okupira stalna, gotovo bratska klijentela, nisu na glasu. Oni su za slučajne prolaznike, a takvi se ili brzo gase ili vremenom počinju da liče na kafane.
Većina stanovnika grada ima neki “svoj lokal”. Čak i oni koji manje od jednom godišnje “izlaze u grad” na ovaj način, poznaju bar neko mesto koje im odgovara više od ostalih. (Čini se da bi bilo interesantno jednom napraviti urbano-sociološko istraživanje – traganje za tipovima društvenih prostora kafanskog tipa. Ko bi se, međutim, time bavio kada ni mnoge druge, po život grada veoma ozbiljne stvari njegove društvene prirode, nisu istražene?)
U Hagu ima, čini se, dovoljno prostora za sedenje svakovrsne klijentele. Na prvi pogled reklo bi se – ništa što bi ga izdvajalo iz mape urbane opštosti. Pa ipak, u njemu postoje kafane koje odišu srednjoevropskim duhom. Srednjoevropske kafane? Da, za njih znaju svi koji su imali prilike da ispisuju urbani šar po srednjoevropskim metropolama. To su one kafane koje su odolele izazovima vremena, koje, jednom otvorene, retko prihvataju izazove novog vremena. Radije ostaju nepromenjene.
To je aroma urbane postojanosti, svejedno koji, kako bi se to stručno reklo, socijalni sloj ili grupu da privlači. To su kafane u kojima u svako doba dana na miru mogu da se pročitaju dnevne novine, dugo i uz mnogo cigareta ispija se kafa “kakva samo tu može da se popije”, u kojoj čak i mrzovoljni kelneri klimnu glavom ili daju neki signal da prepoznaju stare goste, ali s njima ne komuniciraju više nego s ostalom klijentelom, u kojima do svakog kutka dopire makar pramen kuhinjskih mirisa, koje se ne kreče tada kada je to potrebno već po prilici samo izuzetno, gde muzika, ako je uopšte ima, ne smeta da bi se obavio i najdelikatniji razgovor za stolom, gde se pijanci retko sreću i gde se oni koji su navikli na kafiće – nikako ne mogu sresti.
Da li su to kafane – nostalgične škrinje prohujalih vremena? Ne, to su samo kafane s imenom i prezimenom. U svakom smislu te reči. (Uzgred, u onom na koji se prvo i pomisli, to su kafane koje ne menjaju svoja imena, a one najčešće ni tada kada su krštavane, nisu jurile za imenima koja ništa ne znače. Imena. Setićemo se da imena u gradu znače isto što i imena ljudi. Oni prostori u gradu koji nisu opervaženi imenima, ne pripadaju urbanoj memoriji. To su gradske upuštenosti, prolaznosti, kao i svaka bezimenost, uostalom).
Ima u Hagu jedna kafana koja ima ime i u kojoj se personal, inventar, ponuda i gosti ne menjaju decenijama, staromodnog imena “Post Horn”. Ulazeći u nju, kao da ste ušli u neku bečku ili prašku kafanu; razlike gotovo da nema. Malo je unutar nje svetlosti čak i po prozračnom danu, usporeni koraci, nečujno pomeranje stolica s izlizanom bojom na uglovima i izlizanim tapacirungom, zidovi na kojima se primećuju tragovi pomeranja stolica, specijalni “kelnerski ćošak”, povremeni prolazak gazde kroz kafanu, novine (koje su zajedničke) na drvenom štenderu, obavezne pepeljare (ovo nije nevažno, s obzirom na to da se vremenom u sve većem broju kafana zabranjuje ono bez čega kafana ne može, cigarete).
U ovoj kafani, kao i u svakoj takvoj, ima po jedan detalj koji joj daje onu nezamenljivu prepoznatljivost. Veliki, trom i više uobražen nego ponosit mačak, prugast i verovatno kastrat, s nikad opranom crvenom trakom oko vrata koja kao da mu smeta jer je prihvata kao kelnersku kravatu. Sedi na praznom stolu kao nezamenljivi gospodar prostora, ili drema na šanku. Nenametljiv. Kafane su takođe za mačke. Ovde nikome ne smetaju. Teško bi mogli da zamislimo neku našu kafanu u kojoj je centralna figura jedan običan mačak. (Hag, 8. decembar 2001).
SUTRA: Grad prilagođen kiši
Poslato 04.05.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari