Vesti » Glas javnosti 06.05.2008
Od građevinca do stručnjaka za voće
Porodica Marković pre 13 godina napustila je život u gradu i preselila se u selo samo sa jednim ciljem, da ne napusti pradedovsko ognjište
Glas javnosti utorak, 6. maj 2008.
ZAJEČAR - Malo je danas onih koji odluče da gradsku kaldrmu zamene prašnjavim seoskim putevima i vrate se na pradedovska ognjišta da nastave život. Pogotovo se za takvu avanturu teško odlučuju mladi ljudi. Međutim, jednu takvu priču evo već trinaestu godinu u Brusniku kod Zaječara živi porodica Marković. Građevinski inženjer Dragan (44) i njegova supruga Anela (38), ekonomski tehničar, rodom Nišlijka, vratili su se u Draganovo rodno selo nakon smrti njegovog oca. Tu, po povratku u selo, dobili su dugo željenu Milicu, koja sada ima četiri i po godine.
Dragan i Anela su živeli pravi velegradski život. Gotovo celodnevne poslovne obaveze, brz ritam života, druženje sa prijateljima, izlasci... Onda su odjednom odlučili da sve to zamene mirnim seoskim životom u okruženju pitomih pašnjaka, voćnjaka i vinograda. Umesto uz gradsku vrevu, počeli su da se uspavljuju uz pesmu zrikavaca i treptaj svitaca.
- Posle smrti oca, u kući su ostale osamdesetšestogodišnja baka Moravka i majka Slavka - priča Dragan. - Šta mogu žene same! Nisam mogao da dozvolim da kuća opusti, dedovina da propadne. LJubav prema rodnom ognjištu je sve nadjačala. Odlučili smo da nastavimo život tu, u Brusniku. Odmah smo zasadili voćnjake i vinograde. Kruške, kajsije, jabuke i grožđe, sve na po hektar, i to sve sopstvenim parama. Odmah smo uložili ondašnjih 10.000 maraka, svesni da će sve to postati isplativo tek u desetoj godini. Uz sve to, pridodali smo i 40 ari jagoda, a planiramo još koji zasad vinograda.
Draganovo domaćinstvo je jedino u Brusniku koje se ozbiljno bavi voćarstvom, premda je reč o području vrlo povoljnom za tu vrstu poljoprivredne proizvodnje. Od 380 domaćinstava, u Brusniku je ostalo aktivnih samo 220, i to uglavnom staračkih. Od onih koji su iškolovani na beogradskoj i drugim velegradskim kaldrmama i postali ugledni intelektualci, gotovo niko se nije vratio u Brusnik. Seosku školu pohađa samo desetak đaka u četiri razreda. Dragan i Anela strahuju da će škola ostati bez đaka dok njihova Milica bude dorasla đačkoj torbi.
- Preti opasnost da i seoska ambulanta bude zatvorena - kaže Dragan. - Bez obzira na sve, nikada se više ne bih vratio gradskom životu. Ne postoji nijedna jedina stvar koja Aneli i meni nedostaje iz grada. U grad odlazimo samo zbog kupovine ili nekih drugih potreba i brzo se vraćamo kući u Brusnik.
Bračni par Marković je najsrećniji kada je u voćnjaku i vinogradu. Dragan u rezidbi godišnje provede i do 50 dana, a dnevno i po deset sati na poslu, kako kaže, u fabrici pod otvorenim nebom. Ovo dvoje vrednih ljudi mobilno je čitavo leto, sve do oktobra, jer voće zri parcijalno. Potrebno je obrati preko četiri vagona voća i 10 tona grožđa i sve to pripremiti za pijačne tezge. Ono što se ne proda odlazi u rakiju, koju Dragan spravlja po starim recepturama. U buradima bude tokom godine i tona i po raznovrsne rakije.
SELO HVALE I U NJEMU ŽIVE
Dragan i Anela pozivaju sve koji imaju ostavljena seoska ognjišta da se vrate i ožive ih, jer će, kako kažu, potpuni mir i lepotu života naći baš tu. Ovo dvoje mladih i vrednih ljudi stvarno zrači mirom i nekom skrivenom srećom koja se danas retko može zapaziti na licima onih koji žive u gradu. Oni u potpunosti demantuju floskulu nastalu u komunističkom periodu ove države, koji je osakatio srpska sela, a koja je glasila: „Selo hvali, a u grad beži.“ Možda će doći vreme da će silom prilika mnogi morati, ipak, da se sete sela i vrate na svoja ognjišta. U svakom slučaju, priča Dragana i Anele može mnogima biti dobar putokaz u životu.
U Draganovom podrumu „spava“ najkvalitetnije prirodno crno i belo vino. Za sezonu napravi ovaj srpski domaćin oko pet tona crnog i 3,5 do četiri tone belog vina, zavisno od roda i godine. Vino i rakija su namenjeni prodaji, ali, kako Dragan kaže, određenu količinu pokloni prijateljima, a dosta se popije i u kućnoj atmosferi, pogotovo u zimskim mesecima, kada zaređaju slave i praznici.
Porodica Marković u Brusniku živi isključivo od poljoprivrede. Drugih prihoda nema. Kažu da može od poljoprivrede da se živi, ali je potrebno mnogo rada i zalaganja. Država mnogo govori o poljoprivredi i selu, ali malo pomaže i jedno i drugo. Dragan je tek ovih dana registrovao poljoprivredno domaćinstvo i nezadovoljan je zbog toga što država ne pomaže dovoljno da seoska ognjišta ožive.
- Država ne brine iskreno o onima koji žive od poljoprivrede - kaže Dragan. - Nije isto poljoprivredno domaćinstvo koje se vodi na nekog penzionera i ono koje stvarno proizvodi i stvara neki dohodak. Poljoprivredni krediti su nepovoljni, nafta preskupa. Zbog svega toga, od 20 hektara obrađujemo samo 10 hektara zemlje. Onih preostalih 10 hektara će sačekati neko isplativije vreme za poljoprivredu.
Uprkos svim obavezama, Dragan je vrlo aktivan u Crkvenom odboru i baš zahvaljujući njemu sakupljena su potrebna sredstva za obnovu hrama Svih svetih.
Autor:
Igor Krsmanović
Dragan i Anela su živeli pravi velegradski život. Gotovo celodnevne poslovne obaveze, brz ritam života, druženje sa prijateljima, izlasci... Onda su odjednom odlučili da sve to zamene mirnim seoskim životom u okruženju pitomih pašnjaka, voćnjaka i vinograda. Umesto uz gradsku vrevu, počeli su da se uspavljuju uz pesmu zrikavaca i treptaj svitaca.
- Posle smrti oca, u kući su ostale osamdesetšestogodišnja baka Moravka i majka Slavka - priča Dragan. - Šta mogu žene same! Nisam mogao da dozvolim da kuća opusti, dedovina da propadne. LJubav prema rodnom ognjištu je sve nadjačala. Odlučili smo da nastavimo život tu, u Brusniku. Odmah smo zasadili voćnjake i vinograde. Kruške, kajsije, jabuke i grožđe, sve na po hektar, i to sve sopstvenim parama. Odmah smo uložili ondašnjih 10.000 maraka, svesni da će sve to postati isplativo tek u desetoj godini. Uz sve to, pridodali smo i 40 ari jagoda, a planiramo još koji zasad vinograda.
Draganovo domaćinstvo je jedino u Brusniku koje se ozbiljno bavi voćarstvom, premda je reč o području vrlo povoljnom za tu vrstu poljoprivredne proizvodnje. Od 380 domaćinstava, u Brusniku je ostalo aktivnih samo 220, i to uglavnom staračkih. Od onih koji su iškolovani na beogradskoj i drugim velegradskim kaldrmama i postali ugledni intelektualci, gotovo niko se nije vratio u Brusnik. Seosku školu pohađa samo desetak đaka u četiri razreda. Dragan i Anela strahuju da će škola ostati bez đaka dok njihova Milica bude dorasla đačkoj torbi.
- Preti opasnost da i seoska ambulanta bude zatvorena - kaže Dragan. - Bez obzira na sve, nikada se više ne bih vratio gradskom životu. Ne postoji nijedna jedina stvar koja Aneli i meni nedostaje iz grada. U grad odlazimo samo zbog kupovine ili nekih drugih potreba i brzo se vraćamo kući u Brusnik.
Bračni par Marković je najsrećniji kada je u voćnjaku i vinogradu. Dragan u rezidbi godišnje provede i do 50 dana, a dnevno i po deset sati na poslu, kako kaže, u fabrici pod otvorenim nebom. Ovo dvoje vrednih ljudi mobilno je čitavo leto, sve do oktobra, jer voće zri parcijalno. Potrebno je obrati preko četiri vagona voća i 10 tona grožđa i sve to pripremiti za pijačne tezge. Ono što se ne proda odlazi u rakiju, koju Dragan spravlja po starim recepturama. U buradima bude tokom godine i tona i po raznovrsne rakije.
SELO HVALE I U NJEMU ŽIVE
Dragan i Anela pozivaju sve koji imaju ostavljena seoska ognjišta da se vrate i ožive ih, jer će, kako kažu, potpuni mir i lepotu života naći baš tu. Ovo dvoje mladih i vrednih ljudi stvarno zrači mirom i nekom skrivenom srećom koja se danas retko može zapaziti na licima onih koji žive u gradu. Oni u potpunosti demantuju floskulu nastalu u komunističkom periodu ove države, koji je osakatio srpska sela, a koja je glasila: „Selo hvali, a u grad beži.“ Možda će doći vreme da će silom prilika mnogi morati, ipak, da se sete sela i vrate na svoja ognjišta. U svakom slučaju, priča Dragana i Anele može mnogima biti dobar putokaz u životu.
U Draganovom podrumu „spava“ najkvalitetnije prirodno crno i belo vino. Za sezonu napravi ovaj srpski domaćin oko pet tona crnog i 3,5 do četiri tone belog vina, zavisno od roda i godine. Vino i rakija su namenjeni prodaji, ali, kako Dragan kaže, određenu količinu pokloni prijateljima, a dosta se popije i u kućnoj atmosferi, pogotovo u zimskim mesecima, kada zaređaju slave i praznici.
Porodica Marković u Brusniku živi isključivo od poljoprivrede. Drugih prihoda nema. Kažu da može od poljoprivrede da se živi, ali je potrebno mnogo rada i zalaganja. Država mnogo govori o poljoprivredi i selu, ali malo pomaže i jedno i drugo. Dragan je tek ovih dana registrovao poljoprivredno domaćinstvo i nezadovoljan je zbog toga što država ne pomaže dovoljno da seoska ognjišta ožive.
- Država ne brine iskreno o onima koji žive od poljoprivrede - kaže Dragan. - Nije isto poljoprivredno domaćinstvo koje se vodi na nekog penzionera i ono koje stvarno proizvodi i stvara neki dohodak. Poljoprivredni krediti su nepovoljni, nafta preskupa. Zbog svega toga, od 20 hektara obrađujemo samo 10 hektara zemlje. Onih preostalih 10 hektara će sačekati neko isplativije vreme za poljoprivredu.
Uprkos svim obavezama, Dragan je vrlo aktivan u Crkvenom odboru i baš zahvaljujući njemu sakupljena su potrebna sredstva za obnovu hrama Svih svetih.
Autor:
Igor Krsmanović
Preuzeto sa sajta glas-javnosti.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari