Ne smeju da nam se ponove „izgubljene generacije“

Tolerancija, sposobnost da saslušaš, uvažiš nešto što je drugo i drugačije, da racionalno, bez previše burnih emocija, odmeriš sve razloge „za” i „protiv”, da dozvoliš sebi misao da ovaj svet u kome živimo nije idealan, ali da se i u takvom svetu kakav realno jeste, radom, znanjem, upornošću, mogu postići promene, kako na ličnom, tako i na širem planu, kaže Ružica Đinđić, predsednica Fonda „Dr Zoran Đinđić”, nabrajajući vrednosti koje bi volela da u Nemačkoj usvoje stipendisti Programa za stipendiranje mladih i obrazovanih ljudi. Fond „Dr Zoran Đinđić” je i ustanovljen kako bi bile promovisane vrednosti za koje se pokojni premijer zalagao. U intervjuu za „Politiku” Ružica Đinđić objašnjava zašto već pet godina s nemačkim partnerima dodeljuje stipendije i na koji način ovaj program održava uspomenu na njenog pokojnog supruga.

Šta je najvažniji deo programa stipendiranja? Da li je reč isključivo o stručnom usavršavanju ili očekujete da stipendisti usvoje zapadnjački način razmišljanja?

Oni već nose evropske vrednosti, jer su naši koreni i kolektivni duh usađeni u korpus evropske civilizacije. Potrebno je samo aktivirati to što u nama već postoji. Upravo to smatram bitnim u ovom programu, tu priliku da ovi naši mladi ljudi u interakciji sa drugima prepoznaju i potvrde da nisu nimalo gori od njihovih vršnjaka koji žive u drugim, ekonomski naprednijim evropskim zemljama. Najvažnije je da se ne osete inferiornim, da uporede svoja znanja, svoje stavove, da steknu onu preko potrebnu sigurnost u sebe, koja je osnov kritičkog odnosa i kreativnog odnosa prema svetu, ali i prema sebi samom.

Šta Vas, kada govorimo o stipendistima Fonda, čini ponosnom?

Mnogi su nakon prakse u Nemačkoj našli dobro zaposlenje u Srbiji. Program je svakako dobra preporuka i nesumnjivo im je pomogao da lakše dođu do posla. Jedan od njih radi u „Simensu”, čak dvoje u kompaniji „Rols-Rojs” i sigurno će im to puno značiti u karijeri.

Šta, nasuprot tome, može da Vas razočara?

Rastužilo bi me da ti mladi ljudi odustanu od ideala i ciljeva koje su sebi postavili, i da se jednog dana, kao sredovečni ljudi, osvrnu na svoj život i konstatuju da im je prošao uzalud. Mnogo je takvih „izgubljenih generacija” bilo u ovoj našoj zemlji, nemamo više vremena da sebi i svojoj deci dozvolimo da nam se to ponovi.

Šta Vama lično smeta u odnosu ove sredine prema mladim i obrazovanim ljudima?

Mi smo jedna od retkih evropskih zemalja koja stručnjake koji su u četrdesetim godinama ubraja u „mlade kadrove”, dok u razvijenom svetu dvadesetogodišnjaci već uveliko rade na berzama, u velikim informatičkim sistemima, ljudi od dvadeset pet godina su direktori i menadžeri. Naravno, to ne znači da takozvana srednja generacija nema i ne treba da ima svoje mesto ali izgleda da mnogi od nas, kada dođu u te godine, zaborave da su bili mladi.

Šta za Vas lično znači angažovanje na ovom programu?

Konkretan doprinos, u skladu sa mojim moćima, onome čemu je čitav svoj život posvetio Zoran Đinđić.

Angažovanjem u Fondu pomažete mladim ljudima da odu u svet i usavršavaju se. Koje oblasti zanimaju Vašu decu, Jovanu i Luku, i da li i njih vidite kao stipendiste programa?

Moja deca još idu u školu. Luka završava osmi razred, a Jovana je treći razred gimnazije i oboje idu u redovne škole. Volela bih da se nakon završetka studija usavršavaju negde izvan zemlje, možda i u okviru ovog programa.

Stipendija i Fond nose ime premijera Zorana Đinđića. Šta je on najviše cenio u nemačkoj kulturi, šta je izdvojio i usvojio?

Kritički način razmišljanja, preispitivanja samog sebe, a onda i društva i okruženja u kome je živeo i radio, lišen predrasuda, predubeđenja, aksioma, tabu-tema, lišen lične sujete, objektivan, onoliko koliko je to moguće.

Jelena Stevanović

[objavljeno: 07/05/2008]