Muke s koncesijom za autoput

Mnogo se pisalo ovih dana o koncesiji za autoput Horgoš-Požega. Ako za ovu priliku zanemarimo kako se ovaj pravac uopšte našao na listi saobraćajnih prioriteta, bez sagledavanja celine razvoja putne mreže u Srbiji, ostaje nejasno da li se zaista radi o štetnom ugovoru i šta stoji iza dodatnih zahteva Dojče banke. Odnosno zašto se sad tvrdi da ovaj projekat ne treba realizovati putem koncesionog ugovora, već da država treba da preuzme ulogu investitora i finansira ga na teret budžeta.

Danas je praktično opšteprihvaćeno gledište da profitabilne infrastrukturne projekte treba prepustiti privatnom sektoru, a da država treba da finansira projekte koji ne mogu direktno sami sebe da otplate, ali indirektno, kroz opšti privredni razvoj, stvaraju uslove za generisanje dodatnih prihoda. Polazeći od toga dolazimo do pitanja s početka ovog teksta: da li je projekat Horgoš-Požega profitabilan? Dodatni zahtevi koncesionara i banke kreditora očigledno pokazuju da to u ovom trenutku nije slučaj, tj. da procenjeni promet vozila na ovom putu ne obezbeđuje prihode po osnovu naplaćenih putarina koji garantuje urednu otplatu kredita i ostvarenje očekivane dobiti. Otuda i zahtev da država, u slučaju nedovoljnih prihoda, preuzme obavezu da nadoknadi taj manjak. Međutim, ako prihoda ima dovoljno, a ta mogućnost postoji, ali zavisi od brzine našeg ekonomskog razvoja, neće biti potrebe za dodatnim izdacima na teret budžeta. To je za državu dovoljan motiv da ubrza ekonomske reforme i obezbedi ne samo profitabilnost ovog projekta, nego i mnogo drugih koji nam predstoje.

Znači, imamo jedan projekat "uslovne profitabilnosti", koji još uvek nudi prednosti finansiranja preko koncesionog ugovora. Prednosti se sastoje u tome što bi se on realizovao bez dodatnog zaduženja države, uz kontrolu države i uz obezbeđenje bankarskih garancija u korist države. Rizik da država nadoknadi manjak prihoda ostaje, ali taj isti rizik postoji i u slučaju da se država pojavi u ulozi investitora. Zašto ne iskoristiti prednosti postojećeg koncesionog ugovora, a novo zaduženje države ostaviti za neke druge projekte, tim pre ako se zna da mogućnosti državnog zaduživanja nisu neograničene?

(Autor je član Izvršnog odbora Banke Inteza, Beograd)