Zločinca pronašli Jevreji

Nekadašnji logoraš Jovica Nešković

VAŠINGTON

OD STALNOG DOPISNIKA

AKO je suditi po dosadašnjoj praksi, istražni postupak koji je pokrenulo američko pravosuđe protiv naturalizovanog državljanina SAD Petera Egnera - osumnjičenog za učešće u zločinima nemačkih SS jedinica u Srbiji, od 1941. do 1943. godine - moglo bi da potraje i duže nego Egnerov (86) preostali životni put. Poslednji ovakav slučaj, kad Ministarstvo pravde pokreće proces lišavanja američkog državljanstva osobe osumnjičene za zločine u drugom svetskom ratu, registrovan je 1988, protiv izvesnog Valdisa Didriksona, optuženog za saradnju sa nacistima u Letoniji.

Ima indicija, prema medijskim izvorima, da je istraga protiv Egnera počela negde krajem 2005 - na signal iz Centra „Simon Vizental“ u Tel Avivu - posle smrti njegove supruge Gerde. Kako kažu u vašingtonskoj centralni Ministarstva pravde, to su „u principu, složeni i dugotrajni procesi, koji mogu da se otegnu i godinama“. Kad je ostao sam, Peter Egner je otišao u starački dom u Belviju (Vašington), gde je od srede apslutno najtraženija ličnost - i pored isključenog telefona i novoangažovanog advokata koji je preuzeo sve njegove kontakte sa spoljnim svetom.

„Vlada SAD smatra da je Peter Egner služio u notornoj nacističkoj jedinici koja je pobila na hiljade srpskih Jevreja i mnoge druge nenaoružane civile. Niko ko je u učestvovao u tom nacističkom programu likvidacije nedužnog stanovništva ne može da bude ovlašćen da zadrži američko državljanstvo“, saopštio je povodom Egnerovog slučaja Eli Rozenbaum, direktor Odeljenja za specijalna istraživanja (OSI) Ministarstva pravde.

U OSI je, inače, potvrđeno da osnovne informacije za pokretanje istraga ovog tipa protiv naturalizovanih Amerikanaca isključivo dolaze poslednjih dvadesetak i više godina iz izraelskih izvora.

„Krv mi je proključala kad sam u četvrtak, u kolima, čuo vest na radiju o Peteru Egneru. A, kad su rekli da su te jedinice pobile 17.000 ljudi u Srbiji, odmah sam znao da je tu reč o onoj zloglasnoj „Ajnzacgrupen“, koja je odgovorna za ubistvo mog oca u okolini Beograda. Nema opravdanja za takve zločine. Ako je u njemu još malo časti, morao bi da prihvati da se suoči sa pravdom zbog onoga što je činio“, rekao je za lokalni list u Kirklandu (država Vašington), Sreten Nešić (67), čiji je otac Golub, iz Ritopeka, bio među žrtvama esesovaca na Banjici, 1943. godine.

ISTORIČARI: STRADANJE SRBA

HILJADE žrtava logora na beogradskom Starom sajmištu ogroman su razlog što ratne zločince treba i dalje proganjati, bez obzira gde se nalaze i u kojoj su životnoj dobi. To je jednodušan stav istoričara koji su za „Novosti“ komentarisali hapšenje Petera Egnera.

- Zločini su bili masovni, a izvođači brojni - podseća stručnjak Instituta za savremenu istoriju dr Milan Koljanin, koji podseća da ovakvi događaji ponovo otvaraju pitanje takozvanih pacovskih kanala, odnosno načina na koji su nacističke ubice bežale sa mesta zločina i menjali identitet, uspevavši da dočekaju duboku starost.

- Tim putem su prošli ljudi koje će istorija zauvek pamtiti po zlu - podseća Koljanin. - Među njima su jedan Adolf Ajhman ili Ante Pavelić, najveći zločinac sa naših prostora. U hladnoratovskoj atmosferi koja je usledila posle Drugog svetskog rata mnogi su iskoristili priliku da kroz kanale katoličke crkve pobegnu sa mesta gde su činili zločine.

Istoričar Predrag Marković upozorava da je ovo prilika da se svet podseti na stradanja našeg naroda. Državljani Jugoslavije bili su među najbrojnijim žrtvama Drugog svetskog rata.

- Posle Rusa i Poljaka najviše

žrtava dali smo mi - podseća Marković. - Ali bitno je da naše žrtve nisu bili samo civili, već da smo imali ogroman broj boraca koji su se aktivno borili protiv nacizma. Danas se malo zna da su Banjaluka ili Kragujevac imali više članova dva pokreta otpora koje smo imali, nego cela Francuska. Njihov pokret otpora je uz ogromnu pomoć SAD imao 1944. godine samo par divizija, a bez njihove pomoći samostalno nije oslobodio ni jedno selo! U isto vreme naši vojnici su bez ikakve pomoći imali oslobođenu teritoriju koja je imala površinu današnje Belgije, ali zato nisu imali nikakvu pomoć.

ZUROF: KOMANDANT UMRO U AUSTRIJI

- UPRAVO sam primio pismo od srpske ministarke pravde u kome govori o zahtevu za izručenje Milivoja Ašnera, koje je Srbija uputila Austriji. (On je viđen u Austriji, a ranije se nije znalo gde se krije). Ministarka želi da se sretnemo i razgovaramo o ovom slučaju. Nadam se da će to biti uskoro. Već dosta dugo govorim da Srbija treba da traži izručenje Šandora Kepira i Milivoja Ašnera. Nažalost, Herbert Andorfer, upravnik logora Staro sajmište, nije dočekao pravdu. Umro je pre nekoliko meseci u Austriji.

Za slučaj Petera Egnera, Zurof kaže da je nov i da nije dovoljno upućen u njega. Ali, namerava da mu se posveti.

VEKARIĆ: TRAŽIĆEMO ZLOČINCA

TUŽILAC za ratne zločine Vladimir Vukčević razgovaraće u petak sa predstavnicima američke ambasade i njenim pravnim savetnicima o slučaju Petera Egnera. Kako je „Novostima“ potvrdio portparol tužilaštva Bruno Vekarić, tužilaštvo je do sada poslalo dopise na sedam adresa raznih arhiva u Beogradu na kojima se nalaze dosijei Gestapoa.

-Sarađujemo i sa svim jevrejskim udruženjima kako bismo videli šta oni imaju od dokumentacije koja bi mogla da nam pomogne - kaže Vekarić za naš list. - Cilj nam je da kompletirmo predmet. Već smo na dobrom putu, jer će nam Amerikanci dati dovoljno osnova za zahtev za pokretanje istrage. Posle toga ćemo krenutu u istragu, raspisati crvenu poternicu i zatražiti njegovo izručenje. (E. R.)

ISPOVEST - BIVŠI LOGORAŠ JOVICA NEŠKOVIĆ JOŠ PAMTI STRADANJA NA SAJMIŠTU

BILI SU KAO PRAVE ZVERI

KRATAK je jedan „običan“ život da bi čovek mogao da zaboravi sva zverstva koja su u stanju da mu naprave drugi. Tako misli Jovica Nešković, bivši logoraš koji strašne dane iz Drugog svetskog rata pamti kao da su bili juče.

Kao mladića od 16 godina prvo su ga odveli na Staro sajmište, a zatim u Mauthauzen, i pravo je čudo da je preživeo. Zato danas vrlo ozbiljno prati televizijski program i novine, sa nestrpljenjem očekujući da čuje nove vesti o Peteru Egneru, čoveku koji je nekada bio „vlast“ u logoru koji pamti samo po zlu.

- Ja sam najmlađi preživeli logoraš sa Sajmišta - počinje priču Nešković. - Rođen sam 12. januara 1927, a uhapšen 12. januara 1943, dakle na rođendan. Bio sam zaista uplašen paklom koji me je čekao. Toga jutra odvedeno je nas 125 iz Donjeg Petrovca u Sremu gde sam živeo i doterani smo na Sajmište.

Oči iskusnog čoveka govore da je dobro zapamtio sva mučenja koja je podneo. Ipak, sa ove distance govori mirno i staloženo. Samo mu se zažari pogled kada pomene izvesnog Kisića, koji ga je svakodnevno tukao. Tukao je sve. Stalno.

- Čim smo stigli na Sajmište dobili smo zadatak da čistimo nekakvu zapuštenu kanalizaciju - seća se Nešković. - Bio je januar, sneg i zima... Noću smo spavali na nekakvim daskama u baraci, a danju nosili izmet ka Savi. Stalno su nas tukli. Onaj nesrećni tovar koji smo nosili prosipao bi nam se po rukama, a onda nam ne bi dali da operemo ruke pre jela. Čovek plače od muke, nemoćan...Čudo je kako ljudi mogu da budu zveri...

Neškovića zla ratna sudbina zatim odvodi u Mauthauzen. Tamo je primoran da radi u kuhinji i pere kazane za hranu. A hrana - pakao. Svaki dan repa. Uveče piju kafu. Ne što vole, već što moraju. Ne smeju da piju vodu, jer odmah dobiju dizenteriju.

- Pored kuhinje gde sam radio, samo dvadeset koraka na jednu i drugu stranu, stoje krematorijum i gasna komora - seća se bivši logoraš.- Još u dva ujutru počinju da rade „svoj posao“. Pa kako mislite da takve slike čovek može da zaboravi? A u Mauthauzenu sam proveo dve godine i tri meseca. Dugo je to...

Z. NIKOLIĆ

ŠTA JE ŽIVOT

NEŠKOVIĆEVO teško iskustvo najbolje opisuje supruga Mira. Gotovo 40 godina su u braku, i ona najbolje zna njegove muke.

- Onaj ko je toliko propatio zna šta je život - kaže Mira. - On ume da ga poštuje, jer mu zna i mračne strane. Zato je toliko dobar čovek.