EU zadovoljna, čeka se Mladić

Hapšenje Radovana Karadžića, jednog od dvojice najtraženijih haških begunaca, i to onog za koga se do prekjuče mislilo da je jedini koji nikada neće biti pronađen, preko noći je stavilo tačku na makar dve nedoumice: prvu – da li će Ratko Mladić biti uhapšen i drugu – da li je Srbija odlučila da ispuni uslove za ulazak u Evropsku uniju (uverenje da Karadžić nikada neće biti pronađen najviše su podgrevale nepotvrđene informacije da je bivši predsednik Republike Srpske sa Ričardom Holbrukom imao dogovor o povlačenju sa funkcije u zamenu za zaštitu pred tribunalom, što je, prema saznanjima Blica iz novembra prošle godine, Vladimiru Vukčeviću, tužiocu za ratne zločine, potvrdio i bivši predsednik Srbije i haški optuženik Milan Milutinović).

Iznenađenje koje je izazvalo hapšenje Karadžića preko noći se pretvorilo u čvrsto uverenje da više nema neizvesnosti oko evropskog puta Srbije. Zvaničnici EU u Briselu i Strazburu juče su ovaj događaj nazvali „prekretnicom u odnosima Srbije i Evropske unije”. Prvi put do sada jedan događaj to može zaista i da bude.

Hapšenje „neuhvatljivog” za Brisel je, sudeći po reakcijama, neoborivi dokaz da je nova srpska vlada odlučna da uradi ono zbog čega je napravljeno toliko, za Srbiju doskora nepojmljivih, kompromisa. Hapšenje Karadžića za Brisel je ujedno i najbolja garancija da će Srbija izručiti Hagu i Ratka Mladića. A to je uslov od kojeg se, ponovljeno je još jednom juče, neće odustati i pre čijeg ispunjenja Srbija neće dobiti status kandidata za EU. Pogotovo sada kada su srpske vlasti dokazale da mogu da ispune i taj uslov, da za to imaju volje i da više ne moraju da brinu ni da li će u tom poslu imati smetnji.

Prvi put do sada za Srbiju može biti dobar znak i odlaganje posete glavnog haškog tužioca Serža Bramerca, koji je juče trebalo da poseti Beograd. Njegov izveštaj, poručuju iz Brisela, ovog puta skoro sigurno će biti pozitivan.

Vlast u Srbiji svesna je da hapšenje Karadžića nije događaj koji će moći da slavi. Pre svega zbog toga što su izručenja, čak i onih haških optuženika kojima su građani Srbije priželjkivali sami da sude, svaki put bila samo još jedan dokaz i podsećanje na poraze doživljene u prošlosti. Za razliku od prethodnih, ovog puta, vlast će građanima moći da ponudi nešto čime će moći da kompenzuju osećaj dugogodišnje poniženosti i nepravde.

Jučerašnje najave Brisela (komesar za proširenje EU Oli Ren) da će odblokirati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, za novu vladu najbolji je dokaz da radi ono za šta je i izabrana.

„Tajming” hapšenja „neuhvatljivog”skoro da je savršen, što je za mnoge ključni dokaz da su nepotvrđene informacije o tome da je Karadžić uhapšen još u petak uveče istinite (ovu tvrdnju Karadžićevog advokata, ponovio je Tomislav Nikolić, ali i Florans Artman, bivša portparolka doskorašnje glavne haške tužiteljke Karle del Ponte).

U prilog tvrdnji da je Karadžić tri dana čekao u nekakvoj sobi pravo vreme da se ova vest objavi mogle bi da idu i glasine da je predsednica Skupštine Slavica Đukić–Dejanović na dve nedelje prekinula sednicu parlamenta odmah posle razgovora u Predsedništvu Srbije. Spekuliše se da se prekidom sednice htelo da se izbegne ono što se dogodilo kada je hapšen Milošević, odnosno da opozicija sa skupštinske govornice proba da „zagreje” atmosferu. Razlog je, kako se spekuliše morao da bude samo tako veliki, jer je na toj sednici trebalo ratifikovati SSP, sporazum sa Rusima i sporazume o međunarodnim kreditima „teškim” oko 400 miliona evra. Prekid sednice parlamenta kao lek za smirivanje tenzija primenili su, posle ove vesti, i u Republici Srpskoj.

Bilo kako bilo, vest o hapšenju objavljena je noć uoči zasedanja Saveta ministara EU u Briselu na kome je, kako je najavljivano, Srbija trebalo da bude tek sporedna tema. Srpski ministar diplomatije Vuk Jeremić nije mogao na bolji način od ovog juče da privuče pažnju ministara Unije.

Vraćanje Srbije na evropsku agendu i pokretanje SSP-a sa mrtve tačke dobro će doći i kao argument u polemici sa protivnicima odluke da se srpski ambasadori vrate u zemlje EU koje su priznale Kosovo.

Dakle, ako je neko sve isplanirao, dobro je to uradio.

Koliko je zadovoljstvo iznenadnim hapšenjem možda pokazuje i činjenica da prvi put do sada posle hapšenja nekog od haških begunaca za koje je Hag tvrdio da se nalaze u Srbiji, Beograd iz Vašingtona, Haga i Brisela nije dobijao „packe“ u vidu prekora: „Jesmo li sve vreme govorili da je kod vas“.

Poslednji koji je rekao da se Karadžić nalazi u Srbiji, i verovatno prvi čiju tvrdnju je pratila tišina u Beogradu, bio je američki zvaničnik za pitanja ratnih zločina Džon Klint Vilijamson. On je, kako su 14. jula preneli sarajevski mediji, rekao da se Mladić i Karadžić nalaze u Srbiji i da njihovo hapšenje zavisi samo od spremnosti Vlade Srbije.

Kada je to poslednji put izgovorila Karla del Ponte, u Srbiji je to protumačeno kao siguran znak da međunarodna zajednica nema nameru da stavi tačku na neprekidan niz uslova koji se godinama isporučuju Beogradu. Posle hapšenja Karadžića mnogi su počeli da se sa pažnjom prisećaju šta je još govorila Del Ponteova.

Uzdržanost međunarodne zajednice u do sada uobičajenom prekorevanju govori i o svesti da hapšenja ovog kalibra predstavljaju težak ispit za još taze vladu. Da Hag može biti slaba tačka koalicije socijalista i demokrata bilo je jasno i bez hapšenja Karadžića i pomalo komičnih napora koalicionih partnera socijalista da podrže novog ministra policije i lidera socijalista Ivicu Dačića u naporima da se distancira od ovog hapšenja. Dačić, međutim, već sledeći put neće moći da kaže da MUP nije imao veze sa lociranjem i hapšenjem haških optuženika. Kada bude hapšen Mladić (od juče više niko ne kaže „ako”) Dačić će morati da zna. Osim ako se ne nada da će poziv premijera Mirka Cvetkovića preostalim haškim optuženicima da se predaju imati odjeka.

Dragana Matović

[objavljeno: 23/07/2008]