Arhiva » Vesti » Dnevnik 07.09.2008
Grad duhova ima dušu
Dnevnik nedelja, 7. septembar 2008.
Novi Sad, Srpska Atina, leto Gospodnje 2008, grad u kome se prosek ne prihvata, radije prezire. Kadri smo da kukamo na sve i svašta, uglavnom s razlogom.
Šta nam je danas kuditi? Što su nas „oni“ unazadili za četvorogodišnjeg vakta jer je behaton ružan, a autobuska stanica oplođena i rođena aferaški! Ne sviđa nam se više ni Ulica Laze Telečkog, više nije pista „autentične raje“, šta god ona bila. Ko isprebija pozorišne glumce? Gde je novi most, što nam zidaju odvratne zgrade sa 97 garsonjera, hoće li prestati saobraćajni kolapsi u špicu, alo, Beograd, daj više para! Toliko prohteva, a grlo uvek suvo.
Odmah preko velike reke, ušuškano u krasni fruškogorski nacionalni park, čuči naselje gde je i pomisao na postavljanje takvih pitanja čist bezobrazluk. Nema smisla. Od dobrih prijatelja koji redovno pešače, saznali smo za ovaj biser nesvakidašnjeg: Kamenolom Rakovac. Nekada se zvao Kišnjeva glava i u njemu su živeli radnici kamenoloma, smeštenog tik uz danas ruinirano naselje. Elem, u neposrednoj blizini Novog Sada postoji „grad duhova“.
Šljunkoviti put ide do kamenoloma i naselja, smeštenog između Zmajevca i Rakovca. Relikti socrealističke gradnje poželeli su nam dobrodošlicu, od detonacija s kamenoloma većina prozora je uništena na objektima koji gledaju ka krateru. Na tabli piše lepo „Ulica Kamenolom Rakovac“. Počinjemo lagano obilazak, jedna kuća, druga, treća... Iz njih dopiru slabašni zvukovi ali klepet ptica i rika kamiona u daljini guše i najmanje znake života. Prolazimo pored veš mašine koja tik uz zid trošne kuće bubnja, primećujemo da je u naselju moderno za ploču stola upotrebiti ploču štednjaka. Tri deteta radoznalo (pleonazam, jel’da) gledaju došljake, sede uz zid, ne usuđuju se da postave pitanja. Ni da zucnu. Starija gospođa nemo pije kafu iza nas, bog te mazo kao Klint Istvud u filmu Serđa Leonea. Hoće li grad biti dovoljno velik za žitelje i novinare?
U razvaljenom broju 9 očigledno nekad behu prostorije za druženje. Korak, dva preko šuta, piše na zidu markerom „šahovski klub“, u susednoj prostoriji čuči grafit „Neretva, Sutjeska, Drvar“. Jedan, drugi, deseti, poljski toaleti parkirani su preko puta bezličnih kuća, jedan sa ful-opremom, katancem! Primećujemo znake života na dva balkona, „Pomoz bog“ velimo, nema odgovora! Gospođa očigledno nije voljna da priča s novinarima, a jedan gospodin s druge terase, viče „piši da nema vode, pet, deset godina“. A da podivanimo malo, neće ni da traje ni da boli? Bez da nas je pogledao odbrusio je „ne mogu, nemam vremena“. Gledamo na sat, u NJujorku je bilo pet ujutro, kako nema vremena kad berza još ne radi?!
No, nisu se žitelji Kišnjeve glave dali osramotiti, tročlano društvo uhvatili smo u dvorištu baš pred kuvanje kafe. Primiše nas gostoljubivo, posedasmo sa Slobodankom Bošković, Draganom Masnakom i Vladkom Paulićem, da vidimo kako ova naizgled tužna priča izgleda iz prvog lica.
Samo glasovi za vlast
U jednom su naši domaćini bili složni: za opštinu Beočin, gde pripada Kamenolom Rakovac, oni su samo glasovi i ništa više. Dođu, pokupe ih na glasanje i vrate, a posle - nikom ništa! Mudriji su zato odavno batalili prazna obećanja političara, a ako nešto uleti – dobrodošlo. Probali smo da posavetujemo meštane da se samoorganizuju, da preko Mesne zajednice Rakovac „izboksuju“ neka ulaganja iz beočinske solidne opštinske kase, ali neće ni da čuju. Kažu da je svakom svoja briga najpreča i da se prioriteti ne mogu lako utvrditi, kao i to da prilikom deobe kolača za njih po pravilu ionako ne ostaje ništa.
Saznajemo da se ovo naselje u zlatna socijalistička vremena zvalo „Mala Kalifornija“ (kakve li ironije). Još se i rimuje! Koliko do pre 15, 20 godina, ovde su postojali škola, bolnica sa rentgenom, zubar, dućan, omladinski dom, pekara, mesara, radnička menza... Danas deca, njih šestoro, do četvrtog razreda pohađaju školu u Novom Rakovcu, a posle u Vrdniku. Domaćini, neočekivano vedri ljudi, pričaju nam da su deci i ostalima najveći problem prevoz i snabdevanje, budući da autobus saobraća u 6 i 18 časova, i to je to, zdravo đaci! Zimi, pak, busa nema uopšte, tako da Kamenolom Rakovac kompletno zavisi od solidarnosti vozača kamiona koji tu saobraćaju. Klimaju glavom kada kažemo da se deca od malih nogu čeliče...
Priča nam Vladko kako je posebno rđavo zimi, kada se mora poći po namirnice udaljene oko šest kilometara. Ide se peške, ili na konju ako dozvole uslovi, a kad se zaledi uspon, nema druge no stare čarape na cipele i onda ništa ne klizi, objašnjava nam fruškogorski ekspert. Hleba u friz, pa u rernu kad se ogladni, spremni džakovi brašna - tako se prezimljuje. „Svi smo ti mi odžombavili“ objasniše nam u šali svoju izdržljivost, dodavši da je „Smederevac majka janja“. Za to vreme, Slobodanka i Dragan na brzinu rade popis stanovništva, imamo dovoljno prstiju za račun, da udovolje novinarskoj znatiželji... Kata, Srećko, Jagoda, Sava... 38 komada! Svi oni zavise od klimave isporuke vode koja se crpi iz sedam izvora, a iz rezervoara prirodnim padom sliva u naselje, te struje koju uneredi jači nalet vetra. Zbog toga su stanovnici nedavno ostali bez pet televizora i drugih kućnih aparata, bili sedam dana bez struje pride. Šta očekivati od sistema izgrađenog kada i kamenolom, davne 1936. godine. Pitamo „ima li telefona“, a Dragan uz osmeh kaže „ima“ i maše mobilnim aparatom! Dobro, velimo, a da li barem pošta funkcioniše? Tu otkrivamo da u principu radi, ali poštar dolazi isključivo „na ruke“. Sigurno mu se niko ne raduje, jer umesto pisama donosi po pravilu sudske pozive, dok po lepe vesti „građani“ moraju putovati u Rakovac.
Da bi popunili budžet, zapravo preživeli, stanovnici Kamenoloma Rakovac gaje perad, konje i poneku krupniju domaću životinju. Što lepo prizna Vladko „posadiš seme, a kad ga izvadiš ono bude još manje“. Na škrtoj zemlji kamena i ilovače, drugačije i ne rodi. A kad se neko razboli, ne daj bože neka nesreća da se desi? Onda se zove taksi, koji na ovim relacijama radi po principu „linijskog“. Do Rume i Iriga je 130 dinara po putniku, ko bi sam da se kotrlja ima da plati za pun auto. A bolest ne pita, porođaj još manje! Pre podosta godina dogodilo se upravo to, u eri kada su mobilni telefoni bili misaona imenica naselje je komuniciralo radio vezom. Suprug trudnice morao je da radi, a pošto se porođaj očekivao zamolio je izvesnu ženu da mu javi. A ova malo popila, pa se zaboravila... Kad je konačno javljeno mužu, ovaj je stigao pre ambulantnih kola, ženu su uspešno porodili, dete zdravo, a kada ga je lekar pitao, „pobogu, kako ste sredili pupčanu vrpcu“, on je, jadan, priznao: „nasuo u usta dobru turu rakije, pa zubima...“
Naši prijatelji su nas pozvali da svratimo i kada ne radimo, da se družimo, vele, ima toga i tamo. Uglavnom je to, kako kažu, „privatna manufaktura“, monopol, karte, priča. Naselje s kog se, kažu iskusni, najlepše videlo NATO bombardovanje i „pečurke“ od Bačke Palanke do Pančeva, najviše želi prodavnicu i kakav-takav prevoz. Za školu neće da mole, grehota je za šest đaka. Gotovo su dirljive njihove priče o svim nacionalnostima koje složno žive u bedi. Eto, pre koju godinu umro je najstariji među njima, Turčin Naziv Rašiti. Jedino se oko odnosa sa novim vlasnikom kamenoloma nikako nisu mogli složiti, dal’ valja il’ ne valja. Nadaju se izgradnji turističkog naselja. Pozdravljamo se, ulazimo u auto, tek će radnik s ulazne kapije kamenoloma koji je video da smo iz „Dnevnika“: „pišite, pišite o ovim austrijskim ustašama!“. Kakve crne ustaše, kakva Austrija?! „Jesu, one najgore...“
Argumente smo, na žalost, potrošili kod dobrih ljudi u komšiluku.
Igor Mihaljević
foto: A. Erski
Poslato 06.09.2008
Šta nam je danas kuditi? Što su nas „oni“ unazadili za četvorogodišnjeg vakta jer je behaton ružan, a autobuska stanica oplođena i rođena aferaški! Ne sviđa nam se više ni Ulica Laze Telečkog, više nije pista „autentične raje“, šta god ona bila. Ko isprebija pozorišne glumce? Gde je novi most, što nam zidaju odvratne zgrade sa 97 garsonjera, hoće li prestati saobraćajni kolapsi u špicu, alo, Beograd, daj više para! Toliko prohteva, a grlo uvek suvo.
Odmah preko velike reke, ušuškano u krasni fruškogorski nacionalni park, čuči naselje gde je i pomisao na postavljanje takvih pitanja čist bezobrazluk. Nema smisla. Od dobrih prijatelja koji redovno pešače, saznali smo za ovaj biser nesvakidašnjeg: Kamenolom Rakovac. Nekada se zvao Kišnjeva glava i u njemu su živeli radnici kamenoloma, smeštenog tik uz danas ruinirano naselje. Elem, u neposrednoj blizini Novog Sada postoji „grad duhova“.
Šljunkoviti put ide do kamenoloma i naselja, smeštenog između Zmajevca i Rakovca. Relikti socrealističke gradnje poželeli su nam dobrodošlicu, od detonacija s kamenoloma većina prozora je uništena na objektima koji gledaju ka krateru. Na tabli piše lepo „Ulica Kamenolom Rakovac“. Počinjemo lagano obilazak, jedna kuća, druga, treća... Iz njih dopiru slabašni zvukovi ali klepet ptica i rika kamiona u daljini guše i najmanje znake života. Prolazimo pored veš mašine koja tik uz zid trošne kuće bubnja, primećujemo da je u naselju moderno za ploču stola upotrebiti ploču štednjaka. Tri deteta radoznalo (pleonazam, jel’da) gledaju došljake, sede uz zid, ne usuđuju se da postave pitanja. Ni da zucnu. Starija gospođa nemo pije kafu iza nas, bog te mazo kao Klint Istvud u filmu Serđa Leonea. Hoće li grad biti dovoljno velik za žitelje i novinare?
U razvaljenom broju 9 očigledno nekad behu prostorije za druženje. Korak, dva preko šuta, piše na zidu markerom „šahovski klub“, u susednoj prostoriji čuči grafit „Neretva, Sutjeska, Drvar“. Jedan, drugi, deseti, poljski toaleti parkirani su preko puta bezličnih kuća, jedan sa ful-opremom, katancem! Primećujemo znake života na dva balkona, „Pomoz bog“ velimo, nema odgovora! Gospođa očigledno nije voljna da priča s novinarima, a jedan gospodin s druge terase, viče „piši da nema vode, pet, deset godina“. A da podivanimo malo, neće ni da traje ni da boli? Bez da nas je pogledao odbrusio je „ne mogu, nemam vremena“. Gledamo na sat, u NJujorku je bilo pet ujutro, kako nema vremena kad berza još ne radi?!
No, nisu se žitelji Kišnjeve glave dali osramotiti, tročlano društvo uhvatili smo u dvorištu baš pred kuvanje kafe. Primiše nas gostoljubivo, posedasmo sa Slobodankom Bošković, Draganom Masnakom i Vladkom Paulićem, da vidimo kako ova naizgled tužna priča izgleda iz prvog lica.
Samo glasovi za vlast
U jednom su naši domaćini bili složni: za opštinu Beočin, gde pripada Kamenolom Rakovac, oni su samo glasovi i ništa više. Dođu, pokupe ih na glasanje i vrate, a posle - nikom ništa! Mudriji su zato odavno batalili prazna obećanja političara, a ako nešto uleti – dobrodošlo. Probali smo da posavetujemo meštane da se samoorganizuju, da preko Mesne zajednice Rakovac „izboksuju“ neka ulaganja iz beočinske solidne opštinske kase, ali neće ni da čuju. Kažu da je svakom svoja briga najpreča i da se prioriteti ne mogu lako utvrditi, kao i to da prilikom deobe kolača za njih po pravilu ionako ne ostaje ništa.
Saznajemo da se ovo naselje u zlatna socijalistička vremena zvalo „Mala Kalifornija“ (kakve li ironije). Još se i rimuje! Koliko do pre 15, 20 godina, ovde su postojali škola, bolnica sa rentgenom, zubar, dućan, omladinski dom, pekara, mesara, radnička menza... Danas deca, njih šestoro, do četvrtog razreda pohađaju školu u Novom Rakovcu, a posle u Vrdniku. Domaćini, neočekivano vedri ljudi, pričaju nam da su deci i ostalima najveći problem prevoz i snabdevanje, budući da autobus saobraća u 6 i 18 časova, i to je to, zdravo đaci! Zimi, pak, busa nema uopšte, tako da Kamenolom Rakovac kompletno zavisi od solidarnosti vozača kamiona koji tu saobraćaju. Klimaju glavom kada kažemo da se deca od malih nogu čeliče...
Priča nam Vladko kako je posebno rđavo zimi, kada se mora poći po namirnice udaljene oko šest kilometara. Ide se peške, ili na konju ako dozvole uslovi, a kad se zaledi uspon, nema druge no stare čarape na cipele i onda ništa ne klizi, objašnjava nam fruškogorski ekspert. Hleba u friz, pa u rernu kad se ogladni, spremni džakovi brašna - tako se prezimljuje. „Svi smo ti mi odžombavili“ objasniše nam u šali svoju izdržljivost, dodavši da je „Smederevac majka janja“. Za to vreme, Slobodanka i Dragan na brzinu rade popis stanovništva, imamo dovoljno prstiju za račun, da udovolje novinarskoj znatiželji... Kata, Srećko, Jagoda, Sava... 38 komada! Svi oni zavise od klimave isporuke vode koja se crpi iz sedam izvora, a iz rezervoara prirodnim padom sliva u naselje, te struje koju uneredi jači nalet vetra. Zbog toga su stanovnici nedavno ostali bez pet televizora i drugih kućnih aparata, bili sedam dana bez struje pride. Šta očekivati od sistema izgrađenog kada i kamenolom, davne 1936. godine. Pitamo „ima li telefona“, a Dragan uz osmeh kaže „ima“ i maše mobilnim aparatom! Dobro, velimo, a da li barem pošta funkcioniše? Tu otkrivamo da u principu radi, ali poštar dolazi isključivo „na ruke“. Sigurno mu se niko ne raduje, jer umesto pisama donosi po pravilu sudske pozive, dok po lepe vesti „građani“ moraju putovati u Rakovac.
Da bi popunili budžet, zapravo preživeli, stanovnici Kamenoloma Rakovac gaje perad, konje i poneku krupniju domaću životinju. Što lepo prizna Vladko „posadiš seme, a kad ga izvadiš ono bude još manje“. Na škrtoj zemlji kamena i ilovače, drugačije i ne rodi. A kad se neko razboli, ne daj bože neka nesreća da se desi? Onda se zove taksi, koji na ovim relacijama radi po principu „linijskog“. Do Rume i Iriga je 130 dinara po putniku, ko bi sam da se kotrlja ima da plati za pun auto. A bolest ne pita, porođaj još manje! Pre podosta godina dogodilo se upravo to, u eri kada su mobilni telefoni bili misaona imenica naselje je komuniciralo radio vezom. Suprug trudnice morao je da radi, a pošto se porođaj očekivao zamolio je izvesnu ženu da mu javi. A ova malo popila, pa se zaboravila... Kad je konačno javljeno mužu, ovaj je stigao pre ambulantnih kola, ženu su uspešno porodili, dete zdravo, a kada ga je lekar pitao, „pobogu, kako ste sredili pupčanu vrpcu“, on je, jadan, priznao: „nasuo u usta dobru turu rakije, pa zubima...“
Naši prijatelji su nas pozvali da svratimo i kada ne radimo, da se družimo, vele, ima toga i tamo. Uglavnom je to, kako kažu, „privatna manufaktura“, monopol, karte, priča. Naselje s kog se, kažu iskusni, najlepše videlo NATO bombardovanje i „pečurke“ od Bačke Palanke do Pančeva, najviše želi prodavnicu i kakav-takav prevoz. Za školu neće da mole, grehota je za šest đaka. Gotovo su dirljive njihove priče o svim nacionalnostima koje složno žive u bedi. Eto, pre koju godinu umro je najstariji među njima, Turčin Naziv Rašiti. Jedino se oko odnosa sa novim vlasnikom kamenoloma nikako nisu mogli složiti, dal’ valja il’ ne valja. Nadaju se izgradnji turističkog naselja. Pozdravljamo se, ulazimo u auto, tek će radnik s ulazne kapije kamenoloma koji je video da smo iz „Dnevnika“: „pišite, pišite o ovim austrijskim ustašama!“. Kakve crne ustaše, kakva Austrija?! „Jesu, one najgore...“
Argumente smo, na žalost, potrošili kod dobrih ljudi u komšiluku.
Igor Mihaljević
foto: A. Erski
Poslato 06.09.2008
Preuzeto sa sajta dnevnik.co.yu »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari