Arhiva » Vesti » Večernje novosti 11.10.2008
Topalovići na nemačkom
Večernje novosti pre 53 dana
Isidora Žebeljan
OPERA „Maratonci“ Isidore Žebeljan, najmlađeg srpskog akademika, koja će srpsku premijeru doživeti 14. oktobra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, jedan je od najiščekivanijih kulturnih događaja i to ne samo na Bemusu. Druga opera sa potpisom ove autorke, nastala po kultnom delu Dušana Kovačevića, prvi put je izvedena letos - tačnije 20. 8. 2008, u 20 časova i osam minuta, na sceni Vrekštatbune, a u okviru prestižnog operskog festivala u Bregencu. Jednočinka sačinjena od četrnaest scena rađena je kao inostrana koprodukcija, a pisana kao narudžbina festivala u Bregencu i londonske „Dženezis fondacije“ čija je Isidora „štićenica“. Izvodi je internacionalna ekipa pevača iz Nemačke, Austrije, Holandije, Italije, scenograf je iz Velike Britanije, a rediteljka iz Nemačke. Nikola Rab je korežirala i prvu Isidorinu operu „Zora D.“, zajedno sa Dejvidom Bauntnijem - umetničkim direktorom festivala u Bregencu, čovekom koji je u velikoj meri zaslužan za promociju Isidorine muzike širom Evrope, poznatim operskim rediteljem koji je radio na najvećim scenama sveta poput Metropolitena ili Skale.
* Koji su vas razlozi naveli da se, za neke možda neočekivano, a svakako smelo, opredelite baš za dramu „Maratonci trče počasni krug“?
- Najpre, tema u današnje vreme može da bude veoma zanimljiva; u dramskom smislu „Maratonci“ su komad o porodici, nepobedivosti njenih zakona, konzervativizmu, mentalitetu, o političko - porodičnoj korektnosti zajednice koja uvek vodi u totalitarizam, o kapitalizmu, komercijalizaciji, zarađivanju i jedinoj krajnjoj konsekvenci koja iz toga u današnjem svetu proističe, a to je da je „smrt jedini siguran posžo“. To je i komad o srpskim vanvremenskim trubačkim, trubadurskim pesmama i igrama, o bekstvu i nemoći, o novoj umetnosti, njenoj lepoti, o ljubavi bez ljubavi, o apsurdu „savršenih“ poredaka...
*Budući da se Kovačević u svojim dramama briljantno poigrava odlikama našeg mentaliteta, kako je publika u Austriji shvatila „Maratonce“, da li ih smatra duhovitim?
- Tamošnja publika predstavu smatra veoma duhovitom, mnogo su se smejali. Nešto što možda deluje sasvim lokalno i vezano isključivo za naš mentalitet, u stvari se ispostavilo kao univerzalno - najpre zbog toga što je Duško Kovačević jako dobar pisac, koji je kroz poigravanje lokalnim temama i mentalitetom uspeo da postavi neka vrlo opšta pitanja. Interesantna je u tom smislu opaska jednog mog prijatelja - da Topalovići vrlo lako mogu da budu i jevrejska porodica. U svakom slučaju, ljudi su prepoznali neke od osnovnih ideja i vrlo su im bliske. Svi su zaista sjajno reagovali i dobro razumeli „Maratonce“ na svim planovima, jer to ipak nije neka lakrdija, već veoma slojevita predstava koja nosi mnogo poruka.
* Vaša mala ali uigrana „porodična manufaktura“ koju čine vaša sestra Milica Žebeljan, suprug Borislav
Čičovački i vi sami, kreirala je i ovaj libreto, na osnovu drame i filmskog scenarija Dušana Kovačevića - na srpskom. Opera se pak, izvodi na nemačkom jeziku?
- Opera je originalno komponovana na srpskom jeziku, na libreto koji je takođe pisan na srpskom. Rediteljka Nikola Rab uradila je prepev na nemački jezik, baš kao i za „Zoru D.“. Radili smo sa njom na prepevu, tražili načine da bude najsličniji mojoj muzici i ideji, i velika je sreća što sam mogla da učestvujem u tome. Baš kao što sam sama najteže komponovala psovke, tragajući za elegantnim načinom, gotovo stripovskim, da one i budu i ne budu izgovorene, i Nikola Rab najteže je prepevala psovku „’bem ti sunce žarko!“, koja joj nikako nije bila jasna - ko tu koga uopšte psuje? Naravno, na Bemusu će se na titlu videti sve one čuvene rečenice iz filma. Lično sam bila veoma rada da se, budući da je to u suštini opera bufo, peva na italijanskom, međutim i izvođenje na nemačkom ima svojih draži - ima nekih momenata koji me asociraju na Žilnikove filmove o Kenediju u kojima emigranti pevaju našu muziku na nemačkom. U svakom slučaju, zanimljiva je i duhovita kombinacija Kovačevićevih replika i nemačkog jezika. Lično bih volela da čujem „Maratonce“ najpre na srpskom, ali i na italijanskom.
* Kažete da su „Maratonci“ u suštini opera bufo; znači li to da ste komponujući poštovali zakonitosti određenog operskog žanra?
- Bilo mi je važno da izmislim sasvim poseban muzički svet za likove svoje opere, da stvorim malo carstvo u kom se oni kreću. I pored nekih momenata - poput korišćenja muzike čarlstona ili filmske muzike, trudila sam se da i ta eventualna žanrovska rešenja budu upotrebljena na poseban način, i ona su zaista izrasla iz mene jer sam bukvalno živela sa ovim likovima pune dve godine. Inače, originalni muzički duh ovog dela svoja izvorišta povremeno pronalazi u tradicionalnoj muzici sa srpskog, albanskog, rumunskog, američkog, japanskog... tla. Upotreba tradicionalnih i novonastalih instrumenata (kao što je npr. oboa - sopile, instrument koji je prvi put u istoriji korišćen u ovoj operi, koji je osmislio Borislav Čičovački, kao kombinaciju klasične oboe i piska istarskih sopila), obeležena je smeštanjem u neočekivane muzičke situacije, tako da ni na koji način ne podseća na svoje muzičko izvorište.
I MUZIKA SE VIDI
- BEMUS je nekada obilovao muzičko-scenskim delima: čini mi se da je jedne godine, pre otprilike četiri decenije izvedeno čak pet opera - i to od domaćih autora! Da ne govorim o gostovanjima najboljih operskih i baletskih kuća sveta... Ovde se danas ne neguje ni moderna, a još manje srpska opera: incidentalni su momenti u kojima se prikaže nešto takvo - kaže autorka „Maratonaca“ koje nakon 14. i 16. oktobra u JDP, očekuju tri izvođenja u Beču.
DUŠKO IŠČEKUJE
- PRVU verziju libreta odnela sam Dušanu Kovačeviću na samom početku rada i složio se sa njom. Tokom rada na muzici više puta smo taj libreto prekrajali, skraćivali, čak morali da žrtvujemo nekoliko linija radnje (liniju krematorijuma, recimo), u toku komponovanja menjali smo rečenice prema potrebama muzičke fraze, u skladu sa melodijskim tokom... Vidim da Dušan takođe željno očekuje premijeru, nestrpljiv da čuje i vidi kako je to sve ispalo...
NAŠI IZVOĐAČI
„MARATONCI“ su jedna od retkih predstava koje u Bregencu nisu tradicionalno izveli bečki simfoničari, već naši muzičari okupljeni u Orkestru Isidore Žebeljan.
- Premil Petrović je uskočio umesto austrijskog dirigenta i pripremio moju partituru za samo dva dana čime je dokazao da se, osim što ima sjajne muzičke ideje, definitivno svrstava u red najvećih - kaže Isidora.
OPERA „Maratonci“ Isidore Žebeljan, najmlađeg srpskog akademika, koja će srpsku premijeru doživeti 14. oktobra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, jedan je od najiščekivanijih kulturnih događaja i to ne samo na Bemusu. Druga opera sa potpisom ove autorke, nastala po kultnom delu Dušana Kovačevića, prvi put je izvedena letos - tačnije 20. 8. 2008, u 20 časova i osam minuta, na sceni Vrekštatbune, a u okviru prestižnog operskog festivala u Bregencu. Jednočinka sačinjena od četrnaest scena rađena je kao inostrana koprodukcija, a pisana kao narudžbina festivala u Bregencu i londonske „Dženezis fondacije“ čija je Isidora „štićenica“. Izvodi je internacionalna ekipa pevača iz Nemačke, Austrije, Holandije, Italije, scenograf je iz Velike Britanije, a rediteljka iz Nemačke. Nikola Rab je korežirala i prvu Isidorinu operu „Zora D.“, zajedno sa Dejvidom Bauntnijem - umetničkim direktorom festivala u Bregencu, čovekom koji je u velikoj meri zaslužan za promociju Isidorine muzike širom Evrope, poznatim operskim rediteljem koji je radio na najvećim scenama sveta poput Metropolitena ili Skale.
* Koji su vas razlozi naveli da se, za neke možda neočekivano, a svakako smelo, opredelite baš za dramu „Maratonci trče počasni krug“?
- Najpre, tema u današnje vreme može da bude veoma zanimljiva; u dramskom smislu „Maratonci“ su komad o porodici, nepobedivosti njenih zakona, konzervativizmu, mentalitetu, o političko - porodičnoj korektnosti zajednice koja uvek vodi u totalitarizam, o kapitalizmu, komercijalizaciji, zarađivanju i jedinoj krajnjoj konsekvenci koja iz toga u današnjem svetu proističe, a to je da je „smrt jedini siguran posžo“. To je i komad o srpskim vanvremenskim trubačkim, trubadurskim pesmama i igrama, o bekstvu i nemoći, o novoj umetnosti, njenoj lepoti, o ljubavi bez ljubavi, o apsurdu „savršenih“ poredaka...
*Budući da se Kovačević u svojim dramama briljantno poigrava odlikama našeg mentaliteta, kako je publika u Austriji shvatila „Maratonce“, da li ih smatra duhovitim?
- Tamošnja publika predstavu smatra veoma duhovitom, mnogo su se smejali. Nešto što možda deluje sasvim lokalno i vezano isključivo za naš mentalitet, u stvari se ispostavilo kao univerzalno - najpre zbog toga što je Duško Kovačević jako dobar pisac, koji je kroz poigravanje lokalnim temama i mentalitetom uspeo da postavi neka vrlo opšta pitanja. Interesantna je u tom smislu opaska jednog mog prijatelja - da Topalovići vrlo lako mogu da budu i jevrejska porodica. U svakom slučaju, ljudi su prepoznali neke od osnovnih ideja i vrlo su im bliske. Svi su zaista sjajno reagovali i dobro razumeli „Maratonce“ na svim planovima, jer to ipak nije neka lakrdija, već veoma slojevita predstava koja nosi mnogo poruka.
* Vaša mala ali uigrana „porodična manufaktura“ koju čine vaša sestra Milica Žebeljan, suprug Borislav
Čičovački i vi sami, kreirala je i ovaj libreto, na osnovu drame i filmskog scenarija Dušana Kovačevića - na srpskom. Opera se pak, izvodi na nemačkom jeziku?
- Opera je originalno komponovana na srpskom jeziku, na libreto koji je takođe pisan na srpskom. Rediteljka Nikola Rab uradila je prepev na nemački jezik, baš kao i za „Zoru D.“. Radili smo sa njom na prepevu, tražili načine da bude najsličniji mojoj muzici i ideji, i velika je sreća što sam mogla da učestvujem u tome. Baš kao što sam sama najteže komponovala psovke, tragajući za elegantnim načinom, gotovo stripovskim, da one i budu i ne budu izgovorene, i Nikola Rab najteže je prepevala psovku „’bem ti sunce žarko!“, koja joj nikako nije bila jasna - ko tu koga uopšte psuje? Naravno, na Bemusu će se na titlu videti sve one čuvene rečenice iz filma. Lično sam bila veoma rada da se, budući da je to u suštini opera bufo, peva na italijanskom, međutim i izvođenje na nemačkom ima svojih draži - ima nekih momenata koji me asociraju na Žilnikove filmove o Kenediju u kojima emigranti pevaju našu muziku na nemačkom. U svakom slučaju, zanimljiva je i duhovita kombinacija Kovačevićevih replika i nemačkog jezika. Lično bih volela da čujem „Maratonce“ najpre na srpskom, ali i na italijanskom.
* Kažete da su „Maratonci“ u suštini opera bufo; znači li to da ste komponujući poštovali zakonitosti određenog operskog žanra?
- Bilo mi je važno da izmislim sasvim poseban muzički svet za likove svoje opere, da stvorim malo carstvo u kom se oni kreću. I pored nekih momenata - poput korišćenja muzike čarlstona ili filmske muzike, trudila sam se da i ta eventualna žanrovska rešenja budu upotrebljena na poseban način, i ona su zaista izrasla iz mene jer sam bukvalno živela sa ovim likovima pune dve godine. Inače, originalni muzički duh ovog dela svoja izvorišta povremeno pronalazi u tradicionalnoj muzici sa srpskog, albanskog, rumunskog, američkog, japanskog... tla. Upotreba tradicionalnih i novonastalih instrumenata (kao što je npr. oboa - sopile, instrument koji je prvi put u istoriji korišćen u ovoj operi, koji je osmislio Borislav Čičovački, kao kombinaciju klasične oboe i piska istarskih sopila), obeležena je smeštanjem u neočekivane muzičke situacije, tako da ni na koji način ne podseća na svoje muzičko izvorište.
I MUZIKA SE VIDI
- BEMUS je nekada obilovao muzičko-scenskim delima: čini mi se da je jedne godine, pre otprilike četiri decenije izvedeno čak pet opera - i to od domaćih autora! Da ne govorim o gostovanjima najboljih operskih i baletskih kuća sveta... Ovde se danas ne neguje ni moderna, a još manje srpska opera: incidentalni su momenti u kojima se prikaže nešto takvo - kaže autorka „Maratonaca“ koje nakon 14. i 16. oktobra u JDP, očekuju tri izvođenja u Beču.
DUŠKO IŠČEKUJE
- PRVU verziju libreta odnela sam Dušanu Kovačeviću na samom početku rada i složio se sa njom. Tokom rada na muzici više puta smo taj libreto prekrajali, skraćivali, čak morali da žrtvujemo nekoliko linija radnje (liniju krematorijuma, recimo), u toku komponovanja menjali smo rečenice prema potrebama muzičke fraze, u skladu sa melodijskim tokom... Vidim da Dušan takođe željno očekuje premijeru, nestrpljiv da čuje i vidi kako je to sve ispalo...
NAŠI IZVOĐAČI
„MARATONCI“ su jedna od retkih predstava koje u Bregencu nisu tradicionalno izveli bečki simfoničari, već naši muzičari okupljeni u Orkestru Isidore Žebeljan.
- Premil Petrović je uskočio umesto austrijskog dirigenta i pripremio moju partituru za samo dva dana čime je dokazao da se, osim što ima sjajne muzičke ideje, definitivno svrstava u red najvećih - kaže Isidora.
Preuzeto sa sajta novosti.rs »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari