Dajte mi novine igraću oglase

Vlasta Velisavljević

KAŽU da je Tito dva dana posle famozne premijere „Kad su cvetale tikve“ u JDP uzviknuo: „Nekom će se te tikvice olupati o glavu!“ I jesu. Ne samo da je predstava zabranjena, reditelj Boro Drašković dugo odsustvovao iz pozorišta, nego je ovaj slučaj uticao na mnoge glumačke karijere. Između ostalih, i na sudbinu Vlaste Velisavljevića. Ali, do tada je njegova glava već navikla na „tikvice“ i „obijanja“...

Danas u 83. godini života, pun je energije i optimizma. Radi u pozorištu, na malom i velikom platnu. Za koji dan putuje u Kovačicu na snimanje novog filma Gorana Paskaljevića. Nedavno je završio rad s njegovim sinom Vladom. U međuvremenu, na TV snimio je nove epizode serija „Seljaci“ i „Ulica lipa“, a u pozorištu ga gledamo u kultnoj (već četvrtu deceniju) „Bubi u uhu“, „Šumi“, predstavama „Hitler i Hitler“ i „Ne šetaj se gola“. Na pitanje šta ga najviše raduje, s šeretskim osmehom odgovara:

- Meni daj novine, igraću i oglase. Za dobrog glumca nema problema.

A da dobar glumac daleko dogura, potvrđuje i činjenica da je ovaj vitalni osamdesettrgodišnjak prošli rođendan proslavio u Azerbejdžanu! Desilo se da u to vreme snima film s nemačkim rediteljem Vajtom Helmerom („Apsurdistan“), a kad ga je ovaj nedavno pitao gde bi voleo da rade sledeći put, kao iz topa je odgovorio: „U Sibiru!“. Za Sibir, Velisavljević ima ne samo energije već i beskrajne ljubavi. Uostalom, „okajavao“ ju je tri godine na Golom otoku...

Rođeni Beograđanin, prve glumačke korake napravio je u pozorištu „Roda“ kod Gite Predić, ćerke Branislava Nušića. Tako je prvi put i stao na scenu Narodnog pozorišta davne 1938.godine. Do tada je već imao solidan staž u predstavama na Kolarcu („Rista sportista“, „Zemlja Dembelija“, „Car Ćira“), ipak, prvu platu dobio je kao ložač u Elektrodistribuciji. Uz preporuku Viktora Starčića, tek kasnije stigao je na Pozorišnu akademiju. I to u prvoj generaciji (Mihailo Viktorović, Deba Popović, Olgica Stanisavljević, Bosiljka Boci, Pepi Laković, Zvonko Ferenčić, Etica Bartolaci, Olivera Marković, Đuza Stojiljković) od kojih je, setno konstatuje, danas samo troje među živima. Profesionalni prvenac imao je u „Povlačenju“, u današnjem Beogradskom dramskom 1951. godine. Ali, jedna karijera u očiglednom usponu - naglo je prekinuta.

- Moj kum je bio pukovnik, informbirovac. Smatralo se da sam morao da znam šta se spremalo, a nisam ništa prijavio. Krenula je istraga i po Akademiji. Nisam bio član SK. Možda sam zato dobro prošao: samo tri godine na Golom otoku. Oduvek sam optimista, verujem da u svakom čoveku postoji makar trunka ljudskosti. Tražio sam vazda tu trunku... Tamo, pod bojkotom, imao sam svog patrona, revidirca. Vodio je računa da ni sa kim ne stupim u kontakt. Bio sam pušač, a on je u jednom trenutku, kad niko nije gledao, bacio pola cigarete dok sam ja izvlačio kamen. Rizikovao sam, sageo sam se da podignem pikavac.Rizikovao je i on - što mi je to dozvolio. Jer, doveo je sebe u situaciju da zamenimo mesta... Ta trunka ljudskosti ne može se zaboraviti.

Bez mržnje i jetkosti, Velisavljević sleže ramenima i kaže da sve razume. Da nema ni danas ružnu reč ni za koga, jer i ti ljudi su u nešto verovali. A viđao je često svog beogradskog islednika sa unukom u parku,

kao i upravnika Pozorišta na Terazijama koji mu 1954. godine (po izlasku sa robije) nije dozvolio da uđe s kupljenom ulaznicom na predstavu „Dr“.

- Bilo je prijatelja. Kad sam ja optužen, Bosiljka Boci već je igrala u alternaciji s Mirom Stupicom u Jugoslovenskom dramskom. Iako joj se smešila blistava karijera, strašno je rizikovala kada je otišla kod mog oca i pitala: „Čika Milane, da li vam šta treba?“ Moglo je to imati nesagledive posledice. Zadivljujući moralni, hrabri čin. I danas joj palim sveću na pančevačkom groblju.

Dakle, kad se vratio s Golog otoka, za njega u Beogradu nije bilo ni mesta ni posla. Otišao je u Mostar, u pozorište čiji je dramaturg bio Skender Kulenović. Imali su jednu zajedničku strast - pecanje:

- Skender je bio neprikosnoven, sa izuzetnim ugledom. Jedne večeri pred odlazak u ribolov na reku Drežnicu, počeo je u društvu priču kako ruska nauka nije ništa, kako oni nemaju pojma. Šta ću, ćutim. Ali, sutradan na svom malom mađarskom radioaparatu čujem kako je tog dana lansiran sovjetski satelit. Vest je obišla ceo svet. Jedva sam čekao da mu to saopštim: „Šta bi, Skendere? Nemaju nauku? Ma da, mora da su vradžbine!“ Bio je ozbiljno uvređen...

Glumački put ga je posle Mostara odveo u Tuzlu, gde se upoznao sa današnjim rediteljskim bardom Dejanom Mijačem. Tu se sreo i sa Predragom Dinulovićem, koji ga je pozvao nazad u Beograd. U Beogradsko dramsko.

- Već su malo popuštale stvari, a na Crvenom krstu su se našli svi moji iz generacije, i Duško Jakšić na čelu umetničkog veća, prihvatili su me oberučke. Prvi zadatak u Nušićevoj „Autobiografiji“ i to pet uloga u istoj predstavi. Ali, odatle su me najurili - opet zbog Rusa! Otišao sam u SSSR na bračno putovanje. Imao sam i odobrenje za odsustvovanje, a onda se jedan reditelj usprotivio što me nema na probama. Izgubio sam posao, tužio ih i dobio spor. Ipak, nije bilo smisla vraćati se tamo. Moju dalju glumačku sudbinu odredio je Ljuba Tadić. Sreli smo se kod „Šumatovca“. Poveo me je u JDP. Naišao je Bojan Stupica i odmah pozvao na probu predstave „Kad su cvetale tikve“.

I ponovo maler. Kad se predstava pojavila pred publikom, priča naš glumac, Kiro Gligorov je u jednom trenutku pljunuo na scenu i demonstrativno izašao. Svi su znali da im se ne piše dobro, ali su neki komunisti u JDP mislili da će se sve sleći ako izbace - Vlastu. On je, naime, igrao narednika, koji pušta vojnika u grad jer mu ovaj daje bocu rakije. A kako da bude korumpiran oficir JNA? Zato narednika treba izbrisati iz predstave. Ali, nije se završilo na tome. Epilog se zna...

- Kada me ljudi pitaju kako to da danas nisam ogorčen, odgovaram da je za to „krivo“ pozorište. Vratilo me je u život, vratilo mi je i veru u ljude... Jedino sam se pokajao što sam iskoristio priliku da, kad je za to došlo vreme, vidim svoj dosije. Ne samo zato što sam shvatio ko su bili moji cinkaroši nego i što je tamo stajalo upozorenje da ne smem ništa da pričam. Pa ja sam zato i poželeo da vidim svoj dosije!

A na znatiželju kako se u svim ovim godinama sačuvao od politike, s prepoznatljivim osmehom objašnjava:

- Cole Dečermić i ja imali smo garderobe jedan do drugog. Bio je veliki slobodnjak, nije trpeo stege. Utoliko sam se više iznenadio kad je ušao u SK. Kad sam ga pitao otkud to, odgovorio mi je: „Ne volim, Vlasto, ništa da se radi bez mene!“ Bio je tako sladak, šta da mu kažem?! Poštujem ja i današnje kolege koje se bave politikom. Ne znam rade li to iz „probitačnih“ ili ideoloških razloga. Sada se oni, izgleda, u sve razumeju - u finansije, organizaciju, balet. Možda je i bolje tako...

„NOVOSTI“

- Moj drugi orijentir u Beogradu su, posle pozorišta, „Večernje novosti“! Tu sam svojevremeno proveo divne dane s Jugom Grizeljom, Zoranom Tadićem, Jocom Hadži-Kostićem. Posle premijere smo se okupljali na čuvenom prvom spratu, u bifeu sa klavirom. Malo je, doduše, novinara znalo da svira klavir. Većinom su svirali gitaru. Sećam se i konobara, čuvenog gospodina Mileta. Kada smo jednom u ponoć, onako usput, poželeli pasulj - za pola sata se stvorio pred nama. Nije ga mrzelo da se iskrade i donese pasulj iz susedne kafane, želeći da nam priredi iznenađenje i zadovoljstvo.