LJUBAV DVE STRANKE

Kada se još kao klinac igrao u svom rodnom Kragujevcu, u naselju Erdoglija, Tomislav Nikolić verovatno nije ni slutio da će mu komšinica Dragica postati životna saputnica. On se tada igrao dečačkih igara s njenim bratom Lukom, sve dok se nisu odselili u drugi deo grada, kada je Dragičin i Lukin otac oficir dobio stan u centru Kragujevca.

- Dragica i ja smo se znali čitavog života, odrastali smo u istom kraju Kragujevca. Ja sam se igrao s njenim bratom, a ona, kako je to bilo u naše vreme, s devojčicama - kaže Toma.

Sudbinska igranka

Putevi su im se razišli, a pred Tomom je bio težak život obeležen gubitkom brata i majke, borbom za preživljavanje, radom na terenu. Za to vreme, priznaje, imao je nekoliko devojaka, ali nikada nije osvajao žene.

Tomislav tako godinama nije viđao komšinicu Dragicu. Sve dok na jednoj igranci, na koju je došao s njihovom današnjom kumom, inače sestrom najboljeg druga, nije spazio prelepu devojku. U to vreme voleo je bluz i gospel i na tranzistoru je slušao Radio Monte Karlo. Umeo je i da uzme gitaru u ruke, koju je odavno okačio o klin.

- Videvši me kako piljim, kuma mi je rekla da je to Dragica, Lukina sestra. I tako je, te večeri na igranci počela naša ljubavna priča - priseća se Nikolić.

U to vreme je radio u Priboju na pruzi pa je petkom hvatao prvi autobus za Kragujevac, a vraćao se poslednjim, u nedelju uveče, kako bi se video s devojkom. Onda je usledila vojska, pa ponovo povratak na prugu. Iako je dobio posao u Beogradu, da bi mogao da izdržava porodicu, Toma je prihvatio bolje plaćen posao u Trebinju na gradilištu. Vikend ljubav na daljinu im se smučila pa je u Trebinje odveo i Dragicu. Venčali su se 1985, skromno, u trebinjskoj mesnoj kancelariji.

- Kako je bio 3. maj, radnici su iz baraka otišli kućama na prvomajske praznike tako da smo imali gde da smestimo prijatelje koji su došli na svadbu. Kada je Dragica zatrudnela, vratila se u Kragujevac da se porodi i tu ostala kod roditelja - podseća se Nikolić.

VIKEND LJUBAV IM SE SMUČILA... Venčali su se pre 33 godine u Trebinju, a gosti su im prespavali u radničkoj baraci

Toma kaže da je on insistirao da se Radomir rodi u Srbiji jer je predosećao raspad bivše države. Posle toga dobili su sina Branislava.

- Brak je kao država, kao politička stranka. Tu se uđe dobrovoljno tako da deo svog suvereniteta i integriteta ostavljaš ispred vrata. Ne može baš sve da bude po tvom. Sad si momak, imaš dobru platu i izlaziš gde god hoćeš i kad god hoćeš i danas se oženiš, a već sutra te žena pita gde ćeš. I to je, naravno, u redu. Mislim da sam manje tolerantan od supruge, ali da se sa mnom može - iskren je.

Nadničili zbog kuće

Dragičino zabavljanje s Tomom nastavilo se i posle venčanja, jer opet, viđali su se povremeno. Tomislav je po povratku iz Trebinja ubrzo prešao u Beograd, gde je bio šef gradilišta. Radio je naporno, po smenama, ukupno 21 dan u mesecu, pa se onda u Kragujevcu odmarao sedam dana. Početkom osamdesetih se vratio iz Beograda, gde je brzo avanzovao od tehničara do šefa gradilišta i zaposlio u firmi „22. decembar". Sa ženom i decom živeo je kod tasta i tašte i tada su rešili da uzmu kredit i kupe plac van grada, na kome će zidati kuću. To je značilo da i Toma i Dragica zasuču rukave. Tako se Toma često priseti scene kada je ispravljao čekićem neku žicu koja nije mogla da se istegne kamionom, a ona na mešalici pravila beton. Kako nisu imali novca, Toma je išao u nadnicu s majstorima. Radili su neku vrstu kompenzacije: dve njegove dnevnice vredele su koliko jedna njihova. Njegovo je bilo da meša malter i diže ga na skelu. Za uzvrat, oni su mu omalterisali kuću.

Tako su Dragica i Toma u svakom smislu krenuli od nule. Znali su se od detinjstva, zajedno kopali temelje za kuću, a danas, posle 33 godine, Dragica strpljivo izdržava njegov politički angažman uz podršku dece i unučića.

M. MAJSTOROVIĆ