Ljubomir Živkov: O popustljivosti
RTV 04.05.2019 | RTV
FARKAŽDIN - Koliko sam uživao u preciznosti jezika - za nekoga se kaže da je fandrokaš i tačno svako zna kakvo je to stvorenje, a nikad ga niko nije definisao – toliko me je radovala i krajnja rastegljivost značenja u govoru: neko sedi u birt sa odabranim društvom, rad je da pođe, ne bi da ispadne muftaš, a opet, ceh će biti priličan, pa bi mu bilo mlogo da on sam plati, taj onda kaže: „Ne marim da platim...“, to znači i „pristajem i štaviše nudim da se ceo ovaj račun, gde su neki pili i više nego ja,
„Deda, jel smem da uzmem četir jeksera iz ove štanicle?!“ – „Šta ja marim...“ Znači: može! A bivalo je i da jezik strpljivo čeka dok ono što će biti imenovano ne bude dobilo nedvosmislen oblik, pa će se reč koja bude na redu sama priljubiti uz pojam koji još nije da kažemo skuvan, kao što se svaka od dvanaest stalno dežurnih žica na gadulki odazove kad gudalo proizvede ton čija je ona bliznakinja: mom drugu i kumu Miladinu, koji je tad dete,
